УТЕРИВАЊЕ СЛОБОДЕ

Позната теза да се „историја увек дешава као трагедија а понавља као фарса“ своју практичну потврду доживела је, по ко зна који пут, пре неколико дана, агресијом ваздухопловства неколико најразвијенијих земаља света на Либијску Џамахирију. Фарсичне приче о угроженим цивилима и још једном „лошем момку“ који угњетава и убија властити народ, доживели су свој трагични расплет у тренутку када су француски, британски и авиони још неколико земаља, почели да „сеју“ бомбе по либијским градовима и селима. Разуме се, као што то увек бива у сличним ситуацијама, жртве тих удара у име слободе опет су (а ко би био други?) недужни цивили. Тако долазимо до „зачараног круга“ из кога нема ни рационалног ни било каквог решења. Не помажу чак ни демагошке приче оних који правдају агресију да они, ето, морају да бомбардују Либију да би заштитили несрећни либијски народ од монструмске владавине клана Гадафи. У ту причу више не верују ни они који је папагајски понављају. Не верује чак ни Саркози. Како да верује, кад и сам зна да је пре само неколико година позивао Гадафија у госте као свог великог пријатеља и у знак гостопримства дао му да на Јелисејским пољима разапне своје „бијело чадорје“? Како сад да објасни Французима да је тај његов скорашњи пријатељ, са којим је „диванио“ у чадору на сред Париза, одједном постао толико зао и лош, да је Саркози морао да покрене своју авијацију и увуче Француску у бомбардовање суверене Либије, само да би Гадафија отерао и од његове тираније спасао либијски народ. Нико није толико кратког памћења да заборави и пренебрегне тако брзе и тако велике „коперниканске обрте“ француског председника. Није ни Саркози наиван ко „француска собарица“ па да мисли да ће неко поверовати разлозима којима он пред домаћом и светском јавношћу брани очигледну агресију своје земље на независну и суверену државу.