БЕГ ИЗ ПАКЛА ДРОГЕ

Ретко можемо чути да је атлетичарка постала хероински зависник, а још ређе да је изашла из “зачараног круга”. Све је почело од великог, друштва, дугих ноћи и жеље за доказивањем.
- Водила сам здрав живот и била дете за пример. На инцијативу својих родитеља уписала сам Хемијску школу. Желела сам Уметничку, јер имам дар за цртање. Све што сам осећала могла сам пренети на папир. Једино тада сам била потпуна – почиње своју причу Весна.

Уклапање у нежељено
У игри да се уклопим са осталим ученицима изгубила сам сопствену личност. Прву цигару запалила сам у средњој школи. Није ми се свидела, али сам како бих се уклопила наставила да пушим – истиче Весна.
Упознавајући нове људи сусретала се са стварима које су јој биле стране. Увек је било оних који су давали све од себе да се осећа јадно уколико нешто неће или не сме. У њиховој игри се никад није повлачила. Наивност и жеља да је људи прихвате терала је у ништавило.
- Након средње школе желела сам да наставим са школовањем али “није ми се дало”. Отац је остао без посла, а петочлану породицу мама није могла сама да прехрани. Тада ми је нашла посао. Неодлазак на факултет, био је додатан ударац за мене - додаје Весна.

Дрога као храна
Како све има добре и лоше стране, Весна је и у послу нашла инспирацију за аутодеструкцију.
- Зарађујући, добила сам подстрек за самоуништење. Све је потекло из зезања. Дуге ноћи, окупљања, велико друштво и пуно порока. Клинци огромне жеље за доказивањем. Почело је од марихуане, а завршило се хероином. Та “игра” трајала је 2 године.
- Дрога је била моја рутина, као некоме јутарња кафа. Без ње нисам могла да функционишем. Чим бих завршила са сменом, отишла бих кући и затворила се у четири зида. Мрак је тада увелико био мој најбољи пријатељ – истиче Весна.
Како су апетити за дрогом расли, сналазила се на разне начине у потрази за новцем. Дешавали су се и конфликти са полицијом. Тада јој већ нико није ни био битан.

У замци (не)пријатеља
- Родитељи годинама ништа нису знали, а ја сам за кратко време одлучила да одем од куће и изнајмим стан. Веровала сам да имам много пријатеља који ће за мене увек бити ту. Била сам наивна. Нисам знала да у њима нема ништа осим хероина – истиче Весна и додаје да је дошло време када је круг људи око ње почео да се сужава.
Једни за другим су “одлазили”. Верује да се после два дана њих нико није сећао. Доживела је да јој друг умре у наручју. То је можда био преломни тренутак у одлуци да крене на одвикавање.
- Док сам гледала њихова тела како непомично леже, чекајући следећу дозу, истисла сам хероин из шприца у судоперу и окренула се и отишла. Одлучила сам да тражим помоћ од породице – истиче Весна и додаје да је од “пријатеља” слушала само подмукли смех, а видела једино леђа.
- Никада нећу заборавити речи “дај бре нећеш успети”. Изашавши из тог друштва остала сам сама. Нисам желела да се лечим у болници, већ код куће. С обзиром на то да је моја сестра, медицинска сестра, помогла ми је доста у томе.

Уз породицу до излечења
Весна је убрзо почела са коришћењем блокатора и осталих медикамената. Агонија је трајала годину дана, али се исплатила. Како каже, одлука да тражи помоћ је једино добро што је урадила за себе и своје најближе. Није ни знала да ће јој она променити живот. Као што је то на кобан начин учинила одлука да оде од куће.
Кад је саопштила родитељима шта се дешава, остали су у шоку.
- И сада се сећам мајке која ме је у очајном стању, гледала са сузама на лицу. Дозволила сам себи да људи који су ми дали живот, буду тако далеко од мог срца. И дан - данас сам због тога јако љута на себе. Никада им ту патњу не могу надокнадити. Кривицу ћу, мислим, осећати цео живот – закључује Весна

Живот после мрака
Весна већ годинама води нормалан, живот, има сталан посао и око 17 година радног стажа. Добровољан је давалац крви, а хоби јој је неостварени сан - прављење скулптура, лампи, и намештаја. Понекад сретне људе који су јој подсетник свих лоших одлука. Тада пређе улицу.