ГЛУМИЦА ИВАНА ТЕРЗИЋ О ОМЛАДИНСКОЈ
СЦЕНИ, УСПЕСИМА И ДОСТИГНУЋИМА
СЦЕНИ, УСПЕСИМА И ДОСТИГНУЋИМА
Имиџ културне репрезентације Богатића
Мало је оних са глумачким занатом, који не "пеку" успут бар још један додатни. Прошла су времена када су се улоге чекале. Данас се оне добијају и праве у зависности од тога ко је колико сналажљив. За децу средњошколског узраста, у „критичним“ годинама, веома је важно да поседују неку врсту обавезе и да стичу друштвену одговорност
Ивана Терзић рођена је 1985. у Шапцу. Након проведених десет година у аматерском позоришту “Јанко Веселиновић" у Богатићу, 2007. године уписује глуму на Факултету уметности Приштина (са седиштем у Косовској Митровици) у класи проф. Божидара Бошка Димитријевића. После дипломирања на основним студијама 2011. (у представи Вишњик, А.П. Чехова, у Звездара театру) уписује мастер на катедри за глуму, на Факултету драмских уметности у Београду, код ментора Драгана Петровића Пелета и 2013. године их успешно приводи крају.
Након завршених студија, годину дана је била ангажована у Шабачком позоришту као глумац приправник. Због остварених улога током приправничког стажа, остаје у Шабачком позоришту и након његовог истека као хонорарац. Једна је од оснивача Шабачке индустрије културе, удружења које се бави унапређењем савременог уметничког стваралаштва и развојем креативности и иновативности младих уметника. Поред ангажмана у Шабачком позоришту, сарађивала је са Битеф театром и Heart efact фондацијом у Београду. Сада је након обнове Омладинске сцене у Богатићу на челу исте.
-Позориште у Богатићу, за нешто више од годину дана, обележава 70 година континуираног рада. Сваки позоришни ансамбл како би се обнављао мора да ради на подмлатку. То је некако природни ток. Пре пет - шест година руководилац позоришта у Богатићу, Бранислав Ковић и ја дошли смо кроз разговор до закључка да је време да се обнови Омладинска сцена, која је некада постојала. Тек што сам дипломирала, указано ми је поверење да у позоришту, у ком сам и ја почела, сада будем на челу Омладинске сцене. Лагала бих, када бих рекла да ми је било лако и једноставно. Без претеривања могу да кажем да је то једна врста педагошког рада, у ком треба бити креативан, тактичан, непристрасан итд. Свака сезона позоришта у Богатићу почиње у новембру и траје до јуна наредне године. Тих осам месеци радимо пуном паром - истиче Терзићева и додаје да у раду са омладинцима никада не почиње са већ одабраним текстом, а пробе су два, три месеца конципиране као глумачке радионице у којима укључује нове чланове и упознаје их са програмом и динамиком. Баш ових дана је пуних шест година од прве аудиције, у којој је "регрутовала" нове полазнике, а неки су и дан данас остали у позоришту, што је и била идеја.
-За шест година, колико водим Омладинску сцену у Богатићу, остварила сам шест режија (Кући, Како убити супругу/супруга и зашто?, Боинг Боинг, Из Принципа до данас, Једночинке : Просидба и Јубилеј и Хајде да не жмуримо). Да ме је неко питао пре седам година, да ли бих да режирам, могла сам само да се страховито уплашим. Али ето, кроз ових шест сезона и исто толико представа прошло је тридесетак глумаца омладинаца. До скоро сам бројала награде које смо стицали на разним значајним фестивалима, сада их већ има преко двадесет, потрајало би. Оно што свакако убрајам у велики успех Омладинске сцене јесте упис нашег омладинца Драгана Петровића на Факултету драмских уметности. За позориште и цео Богатић ово је био историјски моменат јер је Драги, како га зовемо, први човек из нашег места који је уписао овај престижни факултет – додаје Ивана Терзић.
Радећи са децом средњошколског узраста, у „критичним“ годинама, истиче да је веома важно да поседују неку врсту обавезе и да стичу друштвену одговорност. Јако је поносна на представу "Хајде да не жмуримо" коју су у прошлој сезони направили на тему вршњачког насиља, нажалост једном од најактуелнијих тренутно.
-Без лажне скромности, ови млади људи с правом носе имиџ културне репрезентације Богатића. Они су у годинама, у којим је веома важно да поседују неку врсту обавезе и да стичу свест о друштвеној одговорности. Управо кроз ангажовани театар, имају могућност да незадовољство каналишу и претворе у једну креативну и узбудљиву причу која се тиче свих нас. Ова представа је до сада била учесница два фестивала у Пријепољу и Јагодини, са којих смо донели укупно пет награда. Легитимно је и да се хвалимо, али ја овом чињеницом желим да истакнем колико је рад са омладинцима значајан. Из године у годину подижемо стандарде и тежимо ка томе да свака следећа представа буде боља. Осим наше, до сада их је упознала публика у Шапцу, Земуну, Великој Плани, Јагодини, Белој Паланци.
Глумци се данас све више баве продукцијом, неретко и режијом, стога је наша саговорница мишљења да је та чињеница показатељ „где смо“.
- Мало је оних са глумачким занатом, који не "пеку" успут бар још један додатни. Прошла су времена када су се улоге чекале. Данас се оне добијају и праве у зависности од тога ко је колико сналажљив. Разни су начини. С друге стране глумац који жели да оствари каријеру мора нон – стоп да ради на себи. Не смемо се мерити по томе ко је колико среће имао. Фактор среће не може сакрити лењост. Начина да се честито ради увек има, а онда ето среће.
Након завршених студија, годину дана је била ангажована у Шабачком позоришту као глумац приправник. Због остварених улога током приправничког стажа, остаје у Шабачком позоришту и након његовог истека као хонорарац. Једна је од оснивача Шабачке индустрије културе, удружења које се бави унапређењем савременог уметничког стваралаштва и развојем креативности и иновативности младих уметника. Поред ангажмана у Шабачком позоришту, сарађивала је са Битеф театром и Heart efact фондацијом у Београду. Сада је након обнове Омладинске сцене у Богатићу на челу исте.
-Позориште у Богатићу, за нешто више од годину дана, обележава 70 година континуираног рада. Сваки позоришни ансамбл како би се обнављао мора да ради на подмлатку. То је некако природни ток. Пре пет - шест година руководилац позоришта у Богатићу, Бранислав Ковић и ја дошли смо кроз разговор до закључка да је време да се обнови Омладинска сцена, која је некада постојала. Тек што сам дипломирала, указано ми је поверење да у позоришту, у ком сам и ја почела, сада будем на челу Омладинске сцене. Лагала бих, када бих рекла да ми је било лако и једноставно. Без претеривања могу да кажем да је то једна врста педагошког рада, у ком треба бити креативан, тактичан, непристрасан итд. Свака сезона позоришта у Богатићу почиње у новембру и траје до јуна наредне године. Тих осам месеци радимо пуном паром - истиче Терзићева и додаје да у раду са омладинцима никада не почиње са већ одабраним текстом, а пробе су два, три месеца конципиране као глумачке радионице у којима укључује нове чланове и упознаје их са програмом и динамиком. Баш ових дана је пуних шест година од прве аудиције, у којој је "регрутовала" нове полазнике, а неки су и дан данас остали у позоришту, што је и била идеја.
-За шест година, колико водим Омладинску сцену у Богатићу, остварила сам шест режија (Кући, Како убити супругу/супруга и зашто?, Боинг Боинг, Из Принципа до данас, Једночинке : Просидба и Јубилеј и Хајде да не жмуримо). Да ме је неко питао пре седам година, да ли бих да режирам, могла сам само да се страховито уплашим. Али ето, кроз ових шест сезона и исто толико представа прошло је тридесетак глумаца омладинаца. До скоро сам бројала награде које смо стицали на разним значајним фестивалима, сада их већ има преко двадесет, потрајало би. Оно што свакако убрајам у велики успех Омладинске сцене јесте упис нашег омладинца Драгана Петровића на Факултету драмских уметности. За позориште и цео Богатић ово је био историјски моменат јер је Драги, како га зовемо, први човек из нашег места који је уписао овај престижни факултет – додаје Ивана Терзић.
Радећи са децом средњошколског узраста, у „критичним“ годинама, истиче да је веома важно да поседују неку врсту обавезе и да стичу друштвену одговорност. Јако је поносна на представу "Хајде да не жмуримо" коју су у прошлој сезони направили на тему вршњачког насиља, нажалост једном од најактуелнијих тренутно.
-Без лажне скромности, ови млади људи с правом носе имиџ културне репрезентације Богатића. Они су у годинама, у којим је веома важно да поседују неку врсту обавезе и да стичу свест о друштвеној одговорности. Управо кроз ангажовани театар, имају могућност да незадовољство каналишу и претворе у једну креативну и узбудљиву причу која се тиче свих нас. Ова представа је до сада била учесница два фестивала у Пријепољу и Јагодини, са којих смо донели укупно пет награда. Легитимно је и да се хвалимо, али ја овом чињеницом желим да истакнем колико је рад са омладинцима значајан. Из године у годину подижемо стандарде и тежимо ка томе да свака следећа представа буде боља. Осим наше, до сада их је упознала публика у Шапцу, Земуну, Великој Плани, Јагодини, Белој Паланци.
Глумци се данас све више баве продукцијом, неретко и режијом, стога је наша саговорница мишљења да је та чињеница показатељ „где смо“.
- Мало је оних са глумачким занатом, који не "пеку" успут бар још један додатни. Прошла су времена када су се улоге чекале. Данас се оне добијају и праве у зависности од тога ко је колико сналажљив. Разни су начини. С друге стране глумац који жели да оствари каријеру мора нон – стоп да ради на себи. Не смемо се мерити по томе ко је колико среће имао. Фактор среће не може сакрити лењост. Начина да се честито ради увек има, а онда ето среће.
К.Јекић Ђонлић
Најновији број
25. април 2024.
