Свакодневица римских дама

Римски свет био је строго патријархалан и жене су биле подређене у односу на мушкарце. У друштву био је важан само мушкарац, јер је имао снагу да обавља тешке послове и брани своју отаџбину. Статус жене је сасвим другачији. Она је кћерка, супруга или мајка неког грађанина. Отац или муж су њени господари. Венчањем власт оца прелази на мужа. Уколико јој отац умре пре удаје, она је под патронатом брата. Ипак, то не значи да је потцењена или затворена у женске одаје.
- Код нас преовладава мишљење да су жене тог времена биле потпуно обесправљене, што није истина, чак су имале, у неким случајевима и већа права него данас у мање развијеним државама. Жене на нашим просторима су потпуно анонимне. Припадале су локалном становништву које су Римљани поробили. Прихватале су римски утицај и културу, а са друге стране нису биле толико важне да би се неко бавио њима како бисмо имали потпунија сазнања. Оно што је веома битно и што повезује и једне и друге јесте суштина њиховог живот, брига о деци, кући и породици. Без обзира којем сталежу припадале то им је била заједничка особина - појашњава Гордана Ковић, виши кустос и археолог Народног музеја у Шапцу.
Муж супрузи поверава дом. Она на располагању има „батаљон слушкиња“. Наравно, реч је о имућнијим породицама. Римска дама слободно излази, а иако нема директну могућност учешћа у политичком животу, на њега утиче, било вршећи притисак на мужа, било исказујући јавно своје мишљење уз остале матроне.
-Жена јесте била та која је водила бригу о кући, али је истовремено и била стуб. Када гледамо са стране чини нам се да није имала утицај, али то је само привидно. Васпитавајући децу држећи се основних моралних вредности, утицала је и на брачног друга. Наравно, нису имале политичка права, али су имале право да поседују имовину. Уколико би отац преминуо пре него што састави тестамент, равноправно су учествовале у наслеђивању са браћом. То ни данас није пракса у свету и код нас. Ондашње законодавство им је чак давало могућност и да се баве приватним бизнисом, те су имале право да буду власнице салона, односно да активно учествују у трговини. Финансирале су и јавне радове о чему сведоче натписи на грађевинама.
У браку нема места за љубав, бар не до доба Царства. Верена као шестогодишња или седмогодишња девојчица, удата у дванаестој или тринаестој години, жена је често улог у споразуму две фамилије.
-Брак је био добар споразум између породица. Ретко се дешавало да буде склопљен из љубави. Увек као пример узимамо високи сталеж. Они су уз добру организацију могли да одлично функционишу. Најважнији задатак је био да обезбеди наследника који би наставио презиме и наследио богатство. Уколико се то не би остварило тада је морала добровољно да се врати својој породици, ослободивши мужа брачних обавеза.
Ширењем Царства и променом обичаја, постепено се и жена еманципује. Томе доприноси и промена брачног устројства, удата жена остаје правно везана за свог оца, који одређује једног благајника да брине о њеном иметку. Поред тога, филозофија (нарочито стоицизам) и медицина заједнички утичу на подстицање брачне љубави, међусобно поштовање и исказивање врлина.
-Она је власница свог иметка и може да га користи да би водила рачуна о својој лепоти и интелектуално се уздизала. Последица тога је знатно већи број развода него раније. Октавијан Августа доноси неколико закона о обичајима. Прекид брака је могућ на било чију иницијативу али само под условом да обоје обезбеде по седам сведока. Почев од II века, начела и морал се мењају. Жена је стекла и очувала већу слободу. Отац је након удаје још увек полагао право на своју ћерку. Са једне стране то је било добро, јер су могле да се врате уколико трпе насиље.
Иако су Римљанке уживале значајна права, још увек је мушки наследник пожељнији. Без обзира на квалитете девојчице и касније жене. Однос друштва према њој заснован је, пре свега, на успешност вођења домаћинства, док су интелектуални потенцијални секундарни. Мајке су ћеркама преносиле знања у складу са положајем који њихова породица заузима.
-Висока стопа смртности деце и слабе шансе да ће преживети захтевали су да се убрзо после венчања добије наследник. За жену су често погубни трудноћа, а посебно порођај. Новорођенче, чији је живот толико неизвестан да се објављује тек осам дана после рођења, предаје се дадиљи. Што не значи да родитељи нису волели своју децу и помно бринули, о њима и њиховом образовању. Попут дечака и девојчице су до једанаесте године училе да читају и пишу. Углавном су их родитељи слали учитељима науке, а имућнији грађани су могли запослити роба, ученог Грка, да их подучава. Дечаци су настављали школовање, док су девојчице остајале у дому, где су их обучавали за кућне послове: плетење, ткање, кување, брига о богатству и домаћинству.
- Обичан свет живео је у лошим условима. Нису имали своје тоалете, а значајну промену донесе римска купатила. Сиромашне жене, нису могле да себи приуште луксуз жена из високог сталежа. Патрицији су имали много робова и они нису оскудевали. Куће где су живели биле велике са двориштем и базеном, улепшане бројним мозаицима. Карактеристика домова је непреоптерећеност намештајем. Одевни стил се изгледом није много разликовао код различитих слојева становништва. Жене су носиле хаљине (столе), огртаче, а мушкарци тоге. Слично је и са обућом.