стари мајстор, стари пријатељ: ј. маљоковић САЛСА БЕНА
20. ШАБАЧКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ BLUES&JAZZ ФЕСТИВАЛ
ОСТРВО У ОКЕАНУ НЕИЗВЕСНОСТИ
Морамо пливати, страх је превазиђен, остала је неизвесност и потрага за острвом са нематеријалним благом. Музика представља природу, природа репрезентује живот, џез је слика природе, дакле џез је живот и као и у џезу, живот је најбољи када се импровизује. Мале победе чекајући коначну, ону човека над вирусом
Неизвесност је тренутно тег на леђима који свако од нас носи попут митског јунака. Од раног пролећа до данас робујемо слутњама, препуштени бројкама скривеним у секвенцама дана што нас „убадају“ као рој бесних оса. Тамо где је и било страха, одавно се чини превазиђен, постао је секундаран оног тренутка када смо схватили да је у овом рату са вирусом човечанство још преслабо, каткад болно безидејно. Покушавамо да се прилагодимо околностима, јер не можемо ништа друго, али чезнемо за неком сигурношћу шта ће бити сутра, прекосутра, наредне недеље, месеца, али ње нема, за даље временске дистанце се бојимо и да претпоставимо. Чини се да, попут бродоломника, пливамо у океану непознатог. Уместо неистраженог живота дубина и несагледиве силе морских струја против којих нико не може, нама прети неистражен понор одакле стиже вирус и токова потенцијлних мера, ограничења, одлука лошег или крајње филантропског карактера, што нам живот креирају у другим оквирима. Уморни смо од пливања, али морамо да наставимо, сањајући коначни спас и тражећи комад копна где можемо предахнути. То острво је острво са благом. Комад мира, острво предаха, део спокоја, граница која ће направити временску поделу на пре и после, за некога био је звук са бине Шабачког позоришта те променљиве јесење вечери. Околности могу затворити врата, могу закључати све браве, али уметност заувек мора бити вода што увек нађе пут. Колико је вода важна за биолошко функционисање, толико је уметност битна за квалитет живота, јер се у тој креативној страни homo sapiensa скрива све што људски род чини другачијим. Кроз имагинацију и стварање досежемо истински смисао. Све друго је нижи облик бивствовања сведен на једноставно преживљавање.
ако треба да питаш шта је џез, онда никада нећеш схватити: Музика је живот као такав
Први пут од оснивања шабачки Интернационални блуз и џез фестивал није могао пред публику, не беше простора за дводневни плезир, први пут није могла музика што црта емоције човечанства век и по да употпуни јелку јесени украсима џез сешна, али је у савезништву са савременим технологијама пронашао пут до свих којима је Фестивал красио октобар. На мале екране или путем линка, они који су желели, добили су знамење позне јесени. Почетни сјани украс дао је велики Јова Маљоковић и пратећи Балкан салса бенд. Попут ходочашћа, повео нас је на пут лепоте нумером „Пут у Дечане“, премијерно изведене у Шапцу, а потом су се низале нове и старе композиције, преплитали спорији и бржи ритмови, танани тонови јесењег мира и музичка грозница лета, слика урамљена соло моментима и на крају позлаћена вокалом Анђелке Симић, све проткано етно мотивима.
Чудно је то острво где смо били те суботе, малобројни на службеном задатку у сали, у паузи нису желели да напусте шабачко здање културе, а у домовима да промене тв канал или напусте собу, све је носио осећај како би то било самоизгнанство за метфоричког комада тла што толико нам дарује. Полако са џеза и јединственог жамора између два фестивалска наступа срце се стационирало уз комбинацију блуз и џез праваца што се не либи да загрли ни рок тактове. Срце се одморило уз звуке бенда „Razzle Dazzle”. Квинтет је осетио енергију препуштајући се потпуно невидљивој сили. Чак и када је нумера готова чланови су на рукама и ногама давали константан ритам ишчекујућој тишини док не почне наредна изведба. Договарали су је играјући ситним покретом.
Две деценије трајања Шабачки Фестивал прославио је 20 година трајања. Настао је на темељима „Jazz summit“ и “Lonesome Blues Fest” из 90-их година, мењао је периоде приређивања, од лета до јесени, локације, од Трга, Старог града до Шабачког позоришта где је, чини се нашао свој дом и октобра где традиционално улепша позну јесен. Организатори, Блуз и џез удружење Шабац, кажу да су спремни за бар још 20 година. Као један од медијских покровитеља, честитамо им велики јубилеј! Наравно, чули смо обећање и искрено желимо да буде испуњено.
Крај се ближио, али тако ноторна чињеница попут протека времена није могла лако покварити дивоту, те ма како звучао израз „последњи наступ на овогодишњем Фестивалу“, жала није било, јер су Младеновчани, „берачи памука“ (Cotton pickers) дебитовали у Шапцу својом блуз рок свирком. Величанствена блуз форма музике настала је у патњи робова на пољима памука у 19. веку и сваки блуз звук заувек ће остати споменик захвалности креативним људима што су спас налазили у уметности. „Пикерси“ су један од цењенијих бендова овог правца у Србији и окружењу, а статус им је донела умешност да укомбинују фестивалски наступ и прилаз свиркама што гарантују провод.
-Први пут смо у Шапцу, желимо да често долазимо, част нам је што смо део Фестивала који траје две деценије – поручили су на растанку.
Блуз је лако свирати, тешко га је осећати. Уколико у себи не можеш да пронађеш блуз, онда имаш велику рупу у души. Он прича сторију, свака нота, сваки стих има своје значење, то је комбинација, осећања, снаге и страхова.
Победили су организаотри, блуз и џез су победили недаће. Једнодневни уместо дводневног наступа, три уместо четири концерта, изостанак свирке после концерта због ограничења радног времена, верујте да су све то форме, суштина је да је победила уметност, музика, хедонизам душе, сву укрцани на брод традиције. Настављамо сви даље кроз океан неизвесности, острво морамо напустити, али бар знамо који брод следимо. Човечанство бије битку саткану од милијарди поједничаних борби са ковид свакодневицом. Радујемо се победама у малим бојевима, чекајући коначну победу човека над вирусом. Беше двадесети Фестивал, једва чекамо двадесет и први, још само око 360 дана...
ако треба да питаш шта је џез, онда никада нећеш схватити: Музика је живот као такав
