(НЕ)ОБИЧНА ПРИЧА:
ПОСЕДОВАНА И ПРОДАТА
У ШКОЛИ НАС УЧЕ ДА ЈЕ ВРЕМЕ РОБОВЛАСНИШТВА ОСТАЛО У ДРЕВНОЈ ГРЧКОЈ. аЛИ, СУРОВА ИСТИНА ЈЕ ДА ИЗМЕЂУ 5 И 15 ХИЉАДА МЛАДИХ ЖЕНА СВАКЕ ГОДИНЕ ЗАВРШИ КАО БЕЛО РОБЉЕ
Захваљујући личном ангажовању једне од девојака која волонтерски ради у служби СОС телефона за жене жртве насиља, договорен је сусрет са Тијаном. Наравно, то није њено право име, јер је за причу небитно, битно је да се то могло догодити свакој од нас.
ИДЕАЛАН ДЕЧКО, ИДЕАЛАН ПОСАО
Тијана је двадесетједногодишња бринета складне грађе и великих кестењастих очију. Има танке, лепе прсте, али изгрижене нокте. За два сада нашег разговора, ниједном се није насмешила. Али, није ни заплакала. Научена да не показује емоције, испричала ми је причу о својим великим девојачким очекивањима, и како су сурово изневерена.
“Када је рат почео у Босни, мама и ја смо се доселиле код родбине у околину Београда. Оца сам изгубила још као девојчица. Кад сам завршила средњу, схватила сам да нема ништа од студирања, јер сам морала да се запослим. Мама није радила, нешто је шила за жене из комшилука, али то су биле ситне паре. Почела сам да радим у једном кафићу и, убрзо, упознала једног момка који је ту често долазио. Рекао ми је да ради за неку фирму која се бави извозом воћа. Почели смо да излазимо. После шест месеци забављања, заправо, нисам имала појма ни где живи, ни ко су му пријатељи, тада ми је само било битно да смо заједно. Водио ме је на вечере, куповао поклончиће, с њим сам заборављала да живим у једноипособном стану, са још петоро људи, и да једва састављамо крај с крајем. Говорио је да му је као и код мене, кућа пуна родбине, да се сви стално свађају, и да никада не би довео девојку међу те лудаке“, прича Тијана без огорчења, као да се са сетом сећа неког прошлог живота. “Једног дана је дошао са причом да је нашао одличан посао у Холандији, и за мене и за њега. Он ће радити исто што и до сад, али за бољу плату, а мени је наводно, неки његов колега већ понудио да радим као бебиситерка за 700 евра месечно. Била сам пресрећна! Посао у Холандији, за одличну плату, са момком ког волим! Требало је још само да средимо визе и, за мање од две недеље, да почне мој нови живот. Проблем је настао кад је требало да дам на визирање свој пасош, јер сам ја једино имала избегличку легитимацију. Али он је све око докумената и визе преузео на себе, и ускоро сам имала визиран пасош. Када сам саопштила мами своје планове, инсистирала је да га упозна. Није била одушевљена што идем у бели свет. Али, Игор никако није имао времена да упозна моје, и једног дана је морао изненада да отпутује. Мени је оставио авионску карту и рекао да ће ме сачекати на аеродрому. Тада су почеле свађе са мамом. Ја сам била пресрећна што идем, нервирала ме је што је кварила ту моју срећу. И отпутовала сам скоро без поздрава, уз свађу!“
ИДЕАЛАН ДЕЧКО, ИДЕАЛАН ПОСАО
Тијана је двадесетједногодишња бринета складне грађе и великих кестењастих очију. Има танке, лепе прсте, али изгрижене нокте. За два сада нашег разговора, ниједном се није насмешила. Али, није ни заплакала. Научена да не показује емоције, испричала ми је причу о својим великим девојачким очекивањима, и како су сурово изневерена.
“Када је рат почео у Босни, мама и ја смо се доселиле код родбине у околину Београда. Оца сам изгубила још као девојчица. Кад сам завршила средњу, схватила сам да нема ништа од студирања, јер сам морала да се запослим. Мама није радила, нешто је шила за жене из комшилука, али то су биле ситне паре. Почела сам да радим у једном кафићу и, убрзо, упознала једног момка који је ту често долазио. Рекао ми је да ради за неку фирму која се бави извозом воћа. Почели смо да излазимо. После шест месеци забављања, заправо, нисам имала појма ни где живи, ни ко су му пријатељи, тада ми је само било битно да смо заједно. Водио ме је на вечере, куповао поклончиће, с њим сам заборављала да живим у једноипособном стану, са још петоро људи, и да једва састављамо крај с крајем. Говорио је да му је као и код мене, кућа пуна родбине, да се сви стално свађају, и да никада не би довео девојку међу те лудаке“, прича Тијана без огорчења, као да се са сетом сећа неког прошлог живота. “Једног дана је дошао са причом да је нашао одличан посао у Холандији, и за мене и за њега. Он ће радити исто што и до сад, али за бољу плату, а мени је наводно, неки његов колега већ понудио да радим као бебиситерка за 700 евра месечно. Била сам пресрећна! Посао у Холандији, за одличну плату, са момком ког волим! Требало је још само да средимо визе и, за мање од две недеље, да почне мој нови живот. Проблем је настао кад је требало да дам на визирање свој пасош, јер сам ја једино имала избегличку легитимацију. Али он је све око докумената и визе преузео на себе, и ускоро сам имала визиран пасош. Када сам саопштила мами своје планове, инсистирала је да га упозна. Није била одушевљена што идем у бели свет. Али, Игор никако није имао времена да упозна моје, и једног дана је морао изненада да отпутује. Мени је оставио авионску карту и рекао да ће ме сачекати на аеродрому. Тада су почеле свађе са мамом. Ја сам била пресрећна што идем, нервирала ме је што је кварила ту моју срећу. И отпутовала сам скоро без поздрава, уз свађу!“
Најновији број
25. април 2024.
