ЉУБАВ У НЕВРЕМЕ

Примаријус др Радмило Ж. Томић је био лекар, интерниста-кардиолог. Скоро читав радни век провео је у Шапцу: као цењени лекар специјалиста, директор тамошњег Медицинског центра, шеф санитета Подриња и једно време и посланик Социјално-здравственог већа ондашњег савезног парламента. Отишао је у пензију 1987, а умро на почетку лета 1989. године. Био је мој отац. За његову неизлечиву болест сазнали смо тек почетком тог пролећа. Задња, непуна три месеца живота провео је у једној болници у Београду, на Дедињу, након покушане, узалудне операције. Тада и започиње ова противуречна, у суштини туробна прича с примесама малих радости. Пар седмица пред очев већ сасвим известан крај - по специјалној дозволи руководиоца болнице - проводио сам поједине ноћи у његовој соби, крај њега, већином на ивици кревета или на једној фотељи. А и током дана долазио сам редовно у посету, с мајком или сâм, свакад облачио бели болнички мантил да не бих превише реметио устаљени ред. Сазнадох да је већина медицинског особља мислила да сам и сâм и из њихове бранше, будући да су однекуд чули да имам титулу доктора (но, не и доктора медицине/сиц!/). И тако, док се мој отац - уз помоћ тродона и испумпавања воде из плућа - борио за још који дан каквог-таквог живота, скоро буквално налетох на једну младу докторку у болничком ходнику. Извиних јој се, она се благо осмехну и продужи журно. Праћена мојим празним погледом неиспаваности. Убрзо схватих да сам у тих неколико тренутака примио особен и благотворан лек, мало светлости у бунилу, страху и тузи којима сам био обузет. Скренух тако мало мисли од очеве болести на ту даму у белом, преозбиљну, усправну. Већ сутрадан опазих је поново, поразговарасмо: знала је којим поводом свраћам у болницу и ко сам, а ја чух њено “зимско” име, опазих кестењесту косу, пуне природне усне и смарагдне очи. Анестезиолог. Лепа на отмен и непролазан начин. Помало строга, ауторитативна, али су то били само први утисци. Увидех ускоро да је стручна, савесна, бескрајно топла, толерантна, брижна, пуна разумевања, а чинило ми се и неке тихе али капацитетне љубави која “чека” да буде дражесно дата изабраном. Неком благошћу и женственошћу, харизмом личила је на глумицу Лив Улман из давног шведског серијала “Призори из брачног живота” (са Ерландом Јозефсоном као партнером, а у режији чувеног Ингмара Бергмана). Имала је постојаност извирућу из аутентичне људске дубине, ненаметљивост, чистоту и сталоженост: господско држање и елеганцију. Пожртвована и одана, несебична, тиха а одлучна. На сахрани је стајала по страни, некако позади. Али уз мене целим бићем. Тада је већ потпуно била моја - нисам сигуран да сам тô тада сасвим препознао. Одмерена, спремна да ми се нађе, да помогне ако устреба. И да свеколико пригрли.
Мојој мајци се она веома свиђала (али не зато што јој је редовно мерила притисак!), а изгледа и ја њенима. Имала је црвену заставу 128 - “ма возила је пристојно сасвим” (Ђорђе Балашевић, Нисам био ја за њу). У њеном друштву лекара било је занимљиво слушати како они опуштено - у кафани - причају о послу који свима значи здравље и живот. Једном приликом сам им рекао да све говори у прилог томе да је медицински факултет знатно теже студирати и завршити него правни. Али да је, с друге стране, бити елитни правник у Србији заметније него постати елитни лекар. ( А шта је уопште, и тада и сада, макар “добар правник у Србији?” - питам се и данас.) Било је подељених ставова. И ту се, за објашњење, надовезах на Лазу Костића, на његову песму Санта Мариа делла Салуте. Наиме, правник је често такође у маказама две силе - силе факта, живота, и силе акта, нормативног света. А оне пречесто нису у складу - око тога се сви за столом сагласисмо. Док смо дебатовали, посматрао сам је, крајичком ока, њу, продуховљену и префињену младу жену са изразом разумевања и одобравања на лицу светице. Као седи крај мене и држи ме дискретно за руку.
На лето смо отишли у Трибуњ, мало туристичко сеоце крај Водица у Хрватској. Море и просторна дистанца појачали су помешаност мојих снажних осећања према њој са огромом празнином сина јединца због нестанка оца и бриге за на мајку која је сама остала у Београду. У хотелу Палас смо дочекали смену 1989. и 1990. године - без нападне веселости, с пуно обзирности и такта - а кренули смо једва, на наговор мајке, а уз подршку моје божанствене, привржене драгане. Са стипендије у Паризу, неколико месеци доцније, донесох јој на поклон малену шик торбицу, баш онакву каква јој је пристајала. “То је био живот, имао је ритам и рутину, и држао је духове на одстојању. Шта човек више може да тражи, стварно?”( Ричард Озман, Клуб убистава четвртком, 242).
На крају, изневерио сам више себе, него њу. То посебно стање духа, слика света настала очевом смрћу - “моја докторка” ме је из тога извлачила својски, а неки накнадни ђавољи поремећај у мени - од ње ме је одвојио. Ето, љубав се десила у невреме. Па су ме ветрови однели даље. Неки горак укус, страх од одговорности, незрелост, шта ли?! У том раздобљу нисам ни приближно нашао себе, а питање је - не за мене! - да ли сам икада у томе и успео. Не, у љубави нема крив(а)ца, нема правде, нема логике, тешио сам се.
Све у свему, престанак нашег заједништва значио је, или некакво моје делимично излечење након породичне трагедије, или пак баш почетак новог обољења које, паралелно са оним неизлеченим изгледа траје. Неуморно сам се посипао грешничким пепелом, но ватра у мени је непрестано тињала да се потпуно не угаси ни до данас.Тако су се с напором родили и претходни редови. “Утапају се, и као да се боре, за тренутак, пре него што их прогутају преклопљени планови густог биља. Онда се све смирује, остају само травке које њише ветар” (Мишел Уелбек, Карта и територија, 313)