LjUBAV U NEVREME

Primarijus dr Radmilo Ž. Tomić je bio lekar, internista-kardiolog. Skoro čitav radni vek proveo je u Šapcu: kao cenjeni lekar specijalista, direktor tamošnjeg Medicinskog centra, šef saniteta Podrinja i jedno vreme i poslanik Socijalno-zdravstvenog veća ondašnjeg saveznog parlamenta. Otišao je u penziju 1987, a umro na početku leta 1989. godine. Bio je moj otac. Za njegovu neizlečivu bolest saznali smo tek početkom tog proleća. Zadnja, nepuna tri meseca života proveo je u jednoj bolnici u Beogradu, na Dedinju, nakon pokušane, uzaludne operacije. Tada i započinje ova protivurečna, u suštini turobna priča s primesama malih radosti. Par sedmica pred očev već sasvim izvestan kraj - po specijalnoj dozvoli rukovodioca bolnice - provodio sam pojedine noći u njegovoj sobi, kraj njega, većinom na ivici kreveta ili na jednoj fotelji. A i tokom dana dolazio sam redovno u posetu, s majkom ili sâm, svakad oblačio beli bolnički mantil da ne bih previše remetio ustaljeni red. Saznadoh da je većina medicinskog osoblja mislila da sam i sâm i iz njihove branše, budući da su odnekud čuli da imam titulu doktora (no, ne i doktora medicine/sic!/). I tako, dok se moj otac - uz pomoć trodona i ispumpavanja vode iz pluća - borio za još koji dan kakvog-takvog života, skoro bukvalno naletoh na jednu mladu doktorku u bolničkom hodniku. Izvinih joj se, ona se blago osmehnu i produži žurno. Praćena mojim praznim pogledom neispavanosti. Ubrzo shvatih da sam u tih nekoliko trenutaka primio osoben i blagotvoran lek, malo svetlosti u bunilu, strahu i tuzi kojima sam bio obuzet. Skrenuh tako malo misli od očeve bolesti na tu damu u belom, preozbiljnu, uspravnu. Već sutradan opazih je ponovo, porazgovarasmo: znala je kojim povodom svraćam u bolnicu i ko sam, a ja čuh njeno “zimsko” ime, opazih kestenjestu kosu, pune prirodne usne i smaragdne oči. Anesteziolog. Lepa na otmen i neprolazan način. Pomalo stroga, autoritativna, ali su to bili samo prvi utisci. Uvideh uskoro da je stručna, savesna, beskrajno topla, tolerantna, brižna, puna razumevanja, a činilo mi se i neke tihe ali kapacitetne ljubavi koja “čeka” da bude dražesno data izabranom. Nekom blagošću i ženstvenošću, harizmom ličila je na glumicu Liv Ulman iz davnog švedskog serijala “Prizori iz bračnog života” (sa Erlandom Jozefsonom kao partnerom, a u režiji čuvenog Ingmara Bergmana). Imala je postojanost izviruću iz autentične ljudske dubine, nenametljivost, čistotu i staloženost: gospodsko držanje i eleganciju. Požrtvovana i odana, nesebična, tiha a odlučna. Na sahrani je stajala po strani, nekako pozadi. Ali uz mene celim bićem. Tada je već potpuno bila moja - nisam siguran da sam tô tada sasvim prepoznao. Odmerena, spremna da mi se nađe, da pomogne ako ustreba. I da svekoliko prigrli.
Mojoj majci se ona veoma sviđala (ali ne zato što joj je redovno merila pritisak!), a izgleda i ja njenima. Imala je crvenu zastavu 128 - “ma vozila je pristojno sasvim” (Đorđe Balašević, Nisam bio ja za nju). U njenom društvu lekara bilo je zanimljivo slušati kako oni opušteno - u kafani - pričaju o poslu koji svima znači zdravlje i život. Jednom prilikom sam im rekao da sve govori u prilog tome da je medicinski fakultet znatno teže studirati i završiti nego pravni. Ali da je, s druge strane, biti elitni pravnik u Srbiji zametnije nego postati elitni lekar. ( A šta je uopšte, i tada i sada, makar “dobar pravnik u Srbiji?” - pitam se i danas.) Bilo je podeljenih stavova. I tu se, za objašnjenje, nadovezah na Lazu Kostića, na njegovu pesmu Santa Maria della Salute. Naime, pravnik je često takođe u makazama dve sile - sile fakta, života, i sile akta, normativnog sveta. A one prečesto nisu u skladu - oko toga se svi za stolom saglasismo. Dok smo debatovali, posmatrao sam je, krajičkom oka, nju, produhovljenu i prefinjenu mladu ženu sa izrazom razumevanja i odobravanja na licu svetice. Kao sedi kraj mene i drži me diskretno za ruku.
Na leto smo otišli u Tribunj, malo turističko seoce kraj Vodica u Hrvatskoj. More i prostorna distanca pojačali su pomešanost mojih snažnih osećanja prema njoj sa ogromom prazninom sina jedinca zbog nestanka oca i brige za na majku koja je sama ostala u Beogradu. U hotelu Palas smo dočekali smenu 1989. i 1990. godine - bez napadne veselosti, s puno obzirnosti i takta - a krenuli smo jedva, na nagovor majke, a uz podršku moje božanstvene, privržene dragane. Sa stipendije u Parizu, nekoliko meseci docnije, donesoh joj na poklon malenu šik torbicu, baš onakvu kakva joj je pristajala. “To je bio život, imao je ritam i rutinu, i držao je duhove na odstojanju. Šta čovek više može da traži, stvarno?”( Ričard Ozman, Klub ubistava četvrtkom, 242).
Na kraju, izneverio sam više sebe, nego nju. To posebno stanje duha, slika sveta nastala očevom smrću - “moja doktorka” me je iz toga izvlačila svojski, a neki naknadni đavolji poremećaj u meni - od nje me je odvojio. Eto, ljubav se desila u nevreme. Pa su me vetrovi odneli dalje. Neki gorak ukus, strah od odgovornosti, nezrelost, šta li?! U tom razdoblju nisam ni približno našao sebe, a pitanje je - ne za mene! - da li sam ikada u tome i uspeo. Ne, u ljubavi nema kriv(a)ca, nema pravde, nema logike, tešio sam se.
Sve u svemu, prestanak našeg zajedništva značio je, ili nekakvo moje delimično izlečenje nakon porodične tragedije, ili pak baš početak novog oboljenja koje, paralelno sa onim neizlečenim izgleda traje. Neumorno sam se posipao grešničkim pepelom, no vatra u meni je neprestano tinjala da se potpuno ne ugasi ni do danas.Tako su se s naporom rodili i prethodni redovi. “Utapaju se, i kao da se bore, za trenutak, pre nego što ih progutaju preklopljeni planovi gustog bilja. Onda se sve smiruje, ostaju samo travke koje njiše vetar” (Mišel Uelbek, Karta i teritorija, 313)