Марјановића коњи препливали „велику бару“

Марјановићи из Штитара код Шапца су најстарија породица у Србији која се бави коњичким спортом. То врло одговорно тврди Драгољуб Марјановић, рођак почившег брачног пара Загорке и Немање Марјановић-Неје из Штитара, који су одгајали галопере о чијим се успесима и данас испредају приче за незаборав.

Драгољуб
Марјановић

Старији памте лепоту младенаца, а на њиховој свадби било је на десетине фијакера које су вукли најлепши коњи у Мачви. Кад о овоме говори бака Вукосава Марјановић, снаха покојне Загорке не крије уздахе, показујући своју фотографију са венчања, кад јој је било 19 година. Данас, ужива у дубокој старости у друштву ћерке Сузане, многобројне родбине и сећања на мужа Марјана, Загоркиног и Немањиног сина који је доста времена посвећивао спремању коња.

Немања Марјановић

Немања Марјановић-Неја, како су му из милоште тепали је узгој расних тркачких коња наследио од својих старијих, а његова изабраница га је следила. Будући да је много волео коњички спорт. Никад га није питала да се бави тиме. Само је радила око коња као и стотине других послова.
Прво расно грло купили су 1934. године из бечејске ергеле Геца Дунђерски. Била је то кобила Селица. Овај пазар се догодио између 1932 и 1933. године. Селица им је ождребила Мачванку, Олују и Сумарена. Побеђивали су на многим тркама у бившој Југославији, све до окупације 1941. године. Тада су фашисти отерали Мачванку и Селицу и за трен их одвојили од коњичког спорта.

Немања Марјановић

Баба Загорка је истински волела коње, пише Миомир Филиповић у својој књизи „Људи и њихове ћуди“ и наглашава да су ови четвороноги лепотани и штала за њу били љубав и добар посао.
... Јели су искључиво квалитетну зоб, мед и јабуке. Бака Загорка је редовно плаћала џокеја. За кобили Грету ( трогодка) нудили су јој равно стару милијарду динара.., бележи Филиповић и наставља „ Увек је била обучена, као и муж у мачванску народну ношњу. Имала је скуте и прегаче, мараму на глави, опанке од лаке најбоље коже, јелек на леђима“...

Загорка Марјановић
у загрљају свог љубимца

После рата купили су Глоријету у ергели Гладнош на Фрушкој Гори. Била је ждребна од Аријела и на свет је донела чувену Галипољку, која је била стуб штале Немање Марјановића.

- Исте године на Митингу социјалистичких земаља у Мађарској нису јој дозволили да трчи јер је била приватно власништво, присећа се искусни коњар Драгољуб Марјановић и истиче да је од 11 Галипољкиних ждребади прво био Гари Грант, од оца Кицоша из ергеле Зобнатица, који је био син чувене кобиле Кинг Су, за коју је Влада Илић, бивши градоначелник Београда и познати власник коња дао 100 вагона пшенице.

- Галипољкин син Гари Грант је са две године победио у две класне трке у Београду, савладавши убедљиво фаворите из чувених српских ергела. Марјановићи су га тешка срца продали џокеју Перици Ђурђеву, менаџеру коња у САД, који је овог коња платио тада фантастичних милион динара, кад је један хектар оранице у Штитару вредео 100.000 динара, додаје Драгољуб. У закључку ове приче о извозу Гари Гранта у Америку стоји и да је претходно победио на Бечком хиподрому и свом новом газди донео исту суму новца за коју је и плаћен.

Марјановићи из Штитара код Шапца су најстарија породица у Србији која се бави коњичким спортом

Његову сестру Глосину, заједно са још двадесетак других коња такође су извезли у Америку.
Још увек се памти када су Марјановићи славили победу у Трци града Београда 1956. године. Победила је њихова кобила Галипољка, а 15 дана касније освојила Сент Лејџер (St Legal Stakes).Тада је баба Загорка примила победнички пехар из руку потпреседника Југославије Александра Ранковића.
Често је говорила да су је коњи подстицали на рад, а нису одузимали време.
Ткала је ћилиме, везла, плела, орала са мужем и у свему га замењивала док је он ишао на трке.

САРАЈКА ВЕЛИКОГ СРЦА
Коње у Мачви воле и негују као своју децу. Потврђује то и пример Милорада Малетића из Мајура, код Шапца који се одавно преселио у други свет, а између осталих коња које је имао хвалио се пред свима како је његова кобила Сарајка непобедива. Милорадова прича потврђује истину да су престиж и љубав увек имали своју цену

- Коње треба волети, треба са њима знати. Није то само рани и јаши. Коњу из ока треба знати читати. Онај ко то уме, може рачунати на успех, говорио је старина, а имао је укупно у каријери 45 коња.
Сваког је познавао у душу, како се осећа и да ли га шта мучи. Готово непогрешива је била његова јутарња визита коња у штали, коју је редовно спроводио.

Сарајка Милорада Малетића
из Мајура

Пред трку је осећао како коњ дише. С њим је делио трему пред наступ. За своју Сарајку је тврдио да је краљица коњичког рода. И била је неухватљива. После њених више него убедљивих победа, противници су избегавали да са њом „укрсте копља“, а Милораду је тада било необично лепо. Прича се да је једне недеље побеђивала Сарајка, а друге Поносна. Обе кобиле из његове штале.
Нажалост, прича има и свој трагичан крај. Сарајка је угинула на стази хиподрома у Шапцу. На циљу је и сахрањена. Остало је сећање које се преноси с колена на колено. Милорадова Сарајка је била великог срца, а о томе се и данас с поштовањем приповеда.