Изложба Љубомира Љубе Поповића у Народном музеју Шабац
Између Ероса и Танатоса
„Љубино сликарство рођено у колевци између двеју опсесија, распадања у Еросу и распадања у Танатосу, и ту је све, и узлет у висине, и пад у ништавило, и светлост и тмина“
Модеран уметник је онај који има неодољиве снаге да оно што је врховно и вазда савремено у изразу и слутњи, тај свеобухват васионе и атома, ту радост чула, то ликовање боја, да се то наметне нашим чулима“, рекао је 1951. године Станислав Винавер о Петру Лубарди, поводом изложбе у УЛУС. Уверена сам да би реченица исте садржине могла бити изговорена и о стваралаштву Љубе Поповића да је Винавер имао прилику да сагледа његова дела у зениту - каже виши кустос историчар уметности Народног музеја у Шапцу Татјана Марковић о нити која спаја два велика ствараоца, сликара Љубу Поповића и ерудиту Станислава Винавера. Сматра да дела познатог српског уметника нису случајно представљена шабачкој јавности у данима када се негује сећање на Винавера. Временске и географске одреднице нису оно што одређује блискост у стваралаштву, додаје Марковић. -Свевремене вредности могу се уочити код Лубарде, Поповића и Винавера. То је оно што их спаја, а уједно и одговор на питање због чега Љубина изложба. Ако говоримо о њему као о уметнику онда морамо напоменути да је као сликар обележио другу половину 20. века у значајној мери, те га многи сматрају једним од најзначајнијих српских сликара.
Сликар посебног сензибилитета Љубомир Љуба Поповић, рођен је 14. октобра 1934. године у Тузли, а пред Други светски рат породица се сели у Ваљево, где Љуба завршава основну школу, а потом и нижу и вишу гимназију. По завршетку гимназије, 1954. уписује Академију примењених уметности, а затим прелази на Академију ликовних уметности захваљујући подршци Марка Челебоновића, који га прима у своју класу, на четврту годину студија. Због одласка Челебоновића у Париз, пету годину завршава у класи Ђорђа Андрејевића Куна, а потом и двогодишњи течај код Мила Милуновића. Ово су само неки од детаља из биографије познатог уметника чији најполодоноснији период се поклапа са боравком у Паризу. -На завршној изложби студентских радова, 1959. године, његови радови привлаче пажњу Леонида Шејке, идејног вође покрета Медиала. Љубине слике уврштене су у Трећу изложбу Медиале, у Галерији Графичког колектива, 1960. године, што је уједно и једино његово излагање са Медиалом. У јесен 1963. године дефинитивно напушта Београд и одлази у Париз, али не као политички дисидент, већ као млад уметник који сматра да је Париз стециште стваралаштва. По препоруци Марка Челебоновића, јавља се г-ђи Жинет Сињак (ћерки сликара Пола Сињака), која га упознаје са Ренеом де Солијеом, угледним теоретичарем уметности који ће 1971. године, написати текст за монографију о Љуби, прву икад објављену у Француској о неком југословенском сликару - истиче Татјана Марковић наглашавајући да је Љубина каријера обележена великим бројем самосталних и колективних изложби, изласком неколико монографија, богатом филмографијом и мноштвом чланака у уметничким и књижевним часописима. -Као и други велики људи и Љуба је био свестан својих корена и веровао да уметност није привилегија само великих центара. Уз његову подршку основана је Модерна галерија Ваљево, 1985. године из чијег фундуса су слике изложене у нашој установи.
Универзалност стваралаштва Посебност Љубиног стваралаштва огледа се у универзалности мотива и импресији посматрача. Историчари уметности слажу се у једном, дела Поповића није могуће сврстати у неку стилску одредницу. -Никада није желео да га сврставају у неку од група. Није се поистовећивао са одређеним правцима, или школом, нити је имао директне узоре. Он се препуштао упливу сопствених емоција и сликарство је настајало из његовог унутрашњег света. Ово у потпуности објашњава епитет који му је додељен, надреалиста топле руке. Желео је да буде, пре свега свој, што је и успео. У неким разговорима помиње интегрално сликарство које је подразумевало неколико постулата. Са једне стране је присутан филозофски став према животу, а са друге ослушкивање најинтимнијих трептаја душе, уз изврсно познавање заната које се огледа у ситним детаљима.
Наставак традиције Народни музеј у Шапцу изложбом Љубе Поповића наставља традицију представљања значајних српских сликара градској јавности. Од 90-их ова установа културе била је домаћин бројних поставки. -Изложба слика Уроша Предића, Саве Шумановића, Паје Јовановића, Надежде Петровић, Милене Павловић Барили, Миће Поповића и многих других. Имали смо прилику да нашим суграђанима донесемо неку од значајних изложби музеја широм Србије што је вишеструко корисно. Са једне стране омогућите суграђанима да виде неупитне вредности у сликарству, а са друге остварите сарадњу са галеријама и музејима у земљи. Верујем да је Љубина изложба наставак добре праксе и да ћемо се трудити да то остваримо у наредном периоду. Увек нас радује када је галерија испуњена посетиоцима - истиче Татјана Марковић.
О (не)стварним световима Универзалним речником уметности Љуба је испричао личну, интимну причу. Препознатљив ликовни рукопис, води посматрача у измаштане, али блиске светове. - Када се загледате у слику, можете уочити један читав свет. Дела обилују минуциозним детаљима, а они заједно дају одличну композицију. На први поглед уочавамо колористичку хармонију, фигурацију, ренесансну архитектуру, митолошка бића, утваре, заобљену перспективу и нестварне светове. Како је и сам наглашавао, док је стварао бавио се само уметношћу и сликарством. Није желео да слике буду пука репродукција онога што види. Стварност је била полазиште, али не и исходиште. Познати редитељ и Љубин кум Живојин Павловић је одлично илустровао уметност Поповића рекавши да је „Љубино сликарство рођено у колевци између двеју опсесија, распадања у Еросу и распадања у Танатосу, и ту је све, и узлет у висине, и пад у ништавило, и светлост и тмина.“ - додаје саговорница о рађању дела из белина платна, инспирацији познатог уметника.
-Између љубави и смрти, Ероса и Танатоса. Између заноса и пада у ништавило, светлости и таме, укратко би био опис стваралаштва. Иако је Љуба деценијама стварао, не морате бити врсни познавалац, али ћете препознати да су његова дела. Поставка у Шапцу Шапчани до 21. октобра могу погледати слике (Венера, триптих у част Џ. Џ. Фрезјера, Распеће, Рана и Лавиринт апокалипсе) из фундуса Модерне галерије Ваљево. У питању су четири слике, настале у периоду 70-их и 80-их година прошлог века. -Триптих је омаж чувеном антропологу Џејмсу Џорџу Фрејзеру што је била пракса Љубиног стваралаштва, да своје слике посвети великим и значајним људима. Иако је волео тишину атељеа био је свестрана личност и поседовао је импозантну библиотеку. Вероватно је његово ликовно стваралаштво последица богатог унутрашњег света и ерудиције. О делима може много да се говори, али је сагледавање слике у Галеријском простору најбољи начин за упознавање са Љубином заоставштином. Љубин живот угасио се 12. августа 2016. године, у Београду, два месеца након отварања последње париске изложбе. Сахрањен је у Ваљеву, на брду изнад куће у којој је провео детињство и младост.
