Сада има 61 годину и практично је пола живота на дијализи. Све ове године била је дисциплинована, а највећи мотив јој је био да гледа сина како одраста и постаје свој човек
Пре тачно 30 година, 25. октобра 1991. године, Снежана Кандић из Шапца је први пут дошла на дијализу у Општу болницу. Од тада три пута недељно пролази ову процедуру и постала је пацијент који је најдуже на дијализи у шабачкој установи.
Сада има 61 годину и практично је пола живота на дијализи. Све ове године била је дисциплинована, а највећи мотив јој је био да гледа сина како одстаста и постаје свој човек.
-Важна је дисциплина, да се слушају лекари и сестре, јер кроз ово пролазимо сви заједно. Имала сам велику подршку породице. Код куће сам радила само оно што могу. Најважније је што сам ја то схватила као одлазак на посао. Тај дан устанем, дођем на дијализу као што неко иде на посао, када дођем кући мало се одморим и сутрадан радим у кући оно што и све друге жене обављају. Породица ми је помагала за све што је било теже, наводи Снежана.
На почетку је веровала и надала се транспалнтацији. Нажалост, испоставило се да њен отац није подударан донор.
-Када сам схватила да трансплантација није могућа прихватила сам дијализу. Водила сам рачуна. Код ове болести најважније је пазити на исхрану, шта колико и када јести, каже Снежана. Све је почело од анемије и камена у бубрегу.
-Имала сам камен у бубрегу који нисам извадила на време. Покојни доктор Марковић је тражио да идем на операцију, али ја нисам желела јер ми је дете било мало. Ова болест је специфична. На почетку се многе ствари не виде јасно, а када бубрези откажу касно је. На почетку јој је много помогла сестра која ју је дочекала први дан. Касније је и сама помагала новим пацијентима.
-Тог првог дана сестра ми је причала пола сата. Можда је и она утицала да све ово схватим као посао, а не као болест. Била сам касније замољена од стране лекара и сестара да другим пацијентима објасним шта и како ја радим. Неки су ме слушали неки нису. За ових 30 година много тога се у болници променило, опрема је савременија и све је доста лакше, прича Снежана.
Снежанин син је био други раред на почетку њене дијализе. Сада има близнакиње које вероватно не би дочекала да види да није било дијализе.
