Инфо

28. октобар 2021.28. окт 2021.
Сафир побеђује у финишу, Лична архива Бране Петрића

Сафир побеђује у финишу, Лична архива Бране Петрића

ЉУБИША ЂУКИЋ: ТАМО АМО ПО АНАЛИМА КОЊИЧКОГ СПОРТА У ШАПЦУ И ОКОЛИНИ (10)

Сафир је умео да мисли

Две приче са тужним крајем. „Сафир“ је одабран у конкуренцији 30 љубичевских двогодаца. Током две године остварио 70 победа у класним тркама. Триглав спашен од комунистичког казана, после тријунфалних наступа, није избегао Спасенијин бес. На крају их срећа није хтела
Прича Драгана Иконића из Шапца који се преселио у вечност, вредна је да се памти и препричава. Реч је о његовом коњу Сафиру.

У сећању многих љубитеља коњичког спорта остала је слика како је рука управника ергеле Љубичево Гила Милошевића „одлетела увис“ у знак успешне погодбе (продаје) Сафира, кога је Иконић изабрао међу 30 љубичевских двогодаца. Само он и ниједан други био је одлучан купац, мада су љубичевци мало устезали и нудили друге коње.

Сафиров педигре био је сјајан. Отац Хајџан, издржљиви дугопругаш, мајка Сајрија, била је најбржа кобила на кратким стазама.

Брана издваја Сафира
Чувени џокеј Брана Петрић из Бадовинаца који данас живи у Штитару, је у богатој и успешној каријери јахао многе коње са којима је извојевао бројне важне победе.
Петрић је данас пензионер и редован посетилац коњичких надметања, а у гомили фотографија-успомена издваја оне у којима је баш у седлу Сафира.
- Имао је сјајно порекло и величанствено трчао на краћим стазама. Тај коњ као да је имао душу. Било је милина седети у његовом седлу. Победа је била готово загарантована, а пратило нас је увек много гледалаца, заљубљеника у овај динамичан спорт, каже Петрић.


И тадашњи управник ергеле Љубичево је кажу мало попустио, посебно, када је чуо да Сафир иде у Шабац. Изјавио је, причају очевидци : „Не водиш нам коња из штале, већ нам га изводиш из срца“! Ал нека, ако већ у Шабац иде, онда знам шта га чека. Биће то шампион. Нек вам је са срећом.
На почетку није све ишло глатко. Сафир је имао тешко прилагођавање. Искусни тренери Срећко Марић и Синиша Дудић, пишу „Мачванске новине“ у броју 48 на осмој страни, брзо су исправили Сафиров неправилан ход и од њега направили парадног коња. Ипак, у првој сезони није исказао свој раскошни дар. Следеће, већ је побеђивао и за само две године забележио 70 победа, све у класним галопским тркама.

Победничко позирање, Лична архива Бране Петрића


Уследиле су астрономске новчане понуде, а у томе су се истицали страствени коњари из Бихаћа и Кладуше. Забележено је да су оставили понуду од 50.000 немачких марака.
Власник се устезао. Спрва није желео да прода Сафира. Неутрални посматрачи су говорили да за њега очигледно није био важан новац. Сафир је и на другим хиподромима, осим шабачког победоносно наступао. Прва награда стигла је и са бихаћког борилишта галопера. Победио је у јакој конкуренцији коња извесног Хрвата Кљајића, тада најбољег коњара у Цазинској крајини. Успео је да Босанцима врати велике паре које су на кладионици изгубили, баш од овог Хрвата и још значајније и више, успео је да им сачува образ. Говорили су отворено „Реци само колико треба“!

И после ове успешне турнеје по суседству, Сафир се вратио у Шабац.
Али новац Иконићу није дао мира и при првој наредној понуди, није одолео. Продао је Сафира. Дуго је причао о том чину. Говорио је да су коњу очи сијале, док су га изводили из бокса. Мислио је вероватно да иде у још једну трку преко Дрине, по нову победу.

Ипак није било тако
Растанак са Сафиром био је тужан. Коњ од газде није желео ни коцку шећера коју му је нудио док су га уводили у нове штале. Очевидци сведоче да је његова рука остала да виси у ваздуху и бела коцка шећера на длану. Вероватно је то био Сафиров отпоздрав. Као да се питао: „Како си могао продати мене који сам ти донео толику славу и толико пара...
Дубоко свестан свега што се догађа Иконић је тада рекао:“Проклете паре истргоше душу из мене“. И сам је завршио трагично.

Растанак са Сафиром био је тужан. Коњ од газде није желео ни коцку шећера коју му је нудио док су га уводили у нове штале. Очевидци сведоче да је његова рука остала да виси у ваздуху и бела коцка шећера на длану


Промена средине лоше је утицала на коња. Није желео да једе. Воду није окушао. Мислили су да ће то брзо проћи али није било тако. Убрзо се повредио на тркачкој стази у Цазину. Покушали су да га лече али лека му није било. Сам је себи одузео живот. Кажу да је Сафир први коњ за кога се сигурно зна да је извршио самоубиство.
На поменуто један страствени заљубљеник у коње каже да животиње реагују инстиктивно. Сафир је умео да мисли. !

КАКО ЈЕ СПАСЕНИЈА
УБИЛА ТРИГЛАВА

Наредну причу Мачвани памте једино због Триглава. Сретен Станимировић, познатији по надимку Рокоња из Шеварица, испричао је нашем колеги Драгораду В. Мисојчићу (који је пренео на папир).
Било је то 1951. године на шабачкој бандери. Срели су се стари пријатељи Сретен и Сава Милинковић из Глушаца. Нису се видели од рата. После театралног љубљења и распитивања о здрављу, следећа тема су били коњи. Мисојчић у „Гласу јавности“, а потом и „Мачванским новинама“, бележи исту причу: „ Сретене-вели мени Сава. Имам ждребе од Булке и Фанфарона, пунокрвни је Енглез. Узеће ми га и појести на казану. Дај ми тријес и пет иљада да платим нарес, а ти води Триглава. Биће то гром двогодац, видећеш...

Мислим се ја, тријес и пет иљада, велка пара... Ал теже претеже, морам да спасем Саву затвора и Триглава, комунистичког казана. Сава је по мени видео да је посао готов. До мрака Триглав је био у мојој штали. Тако је говорио Сретен, мада је приметио да супрузи није право што је толико пара потрошио на Триглава. Временом га је и она заволела, скоро више него Сретена, који је наставио своју исповест за новине : „Сећам се добро прве трке на шабачком хиподрому лицем на Ђурђевдан. И поред комунистичке забране окупило се много света. Те године основан је коњички клуб у Шапцу. Ја изводим Триглава, а он ко да није двогодац. Ил је крупнији, ил поноснији. Гледа ме питомо... Гега Берић скочи у седло и Триглав оптрча први почасни круг на шабачком хиподрому. Није било живог створа на хиподрому, а да није уздахнуо.

И тако дванаест трка те године и дванаест победа. Први у Шапцу и у Обреновцу и на Царевој ћуприји и у Богатићу. Први и увек први...

Ако је Триглав знао носити славу и победе, ја сам почео посртати. Временом сам све више запуштао кућу и Срасенију и Тривуна сина јединца...

Возио сам уздуж Мачве, све најлепше снајке. У шатираним чезама, застртим ћилимима клечаним.., приповеда даље Сретен, а Мисојчић бележи.
- Не ради ми то Сретене – изусти Спасенија.

Сећам се тих речи и Спасенијиног погледа, даље је приповедао Сретен. При крају оно главно:“Прича Спасенија. Одох до штале да видим Триглава. Узех чешагију и четку, отимарих га да се сија. Тако сам радила скоро свако вече. А весели Триглав ништа није сумњао. Погледала сам га право у очи... Био је паметан, ко пчела. Све ми је веровао, до судњег часа. Ко да је иско коцку шећера. Скупило ми се у прсима. Ипак морала сам то да урадим. Вратим се у коларницу и узмем косу. Једино сам тако могла прекинути Триглава. Поново уђох у шталу Триглав је јео зоб. Ја заману косом. И сикну чиста енглеска крв, попрска целу шталу и плафон и зидове и врата...
- Последњи пут пропе се на предње ноге мој Триглав и зарза. Онако, ко што ме је дочекивао сваке ноћи кад се вратим из шора.

На суђењу Спасенија је признала све. И ако суд не познаје дело убиства сопственог коња, била је осуђена. То је био јединствен случај у српском судству.

Најновији број

12. мај 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa