Инфо

16. децембар 2021.16. дец 2021.
Када се коцке поклопе
ШАПЧАНИН, ДР ТОМИСЛАВ ТОМИЋ, НАЧЕЛНИК ОДЕЉЕЊА ЗА КАРДИОЛОГИЈУ НА КЛИНИЦИ У НЕМАЧКОЈ

Када се коцке поклопе

Осећам се као грађанин света, у свему видим нешто другачије, али је само Србија моја домовина. Овде је много лекара и техничара из Србије. Наше људе овде воле и радо прихватају, јер смо радни и паметни. Не знам да ли бих се вратио, не знам шта носи дан, шта ноћ. Овде сам већ више од осам година, али ми се чини да и дан данас учим и привикавам се на другачији начин размишљања и живљења
Др Томислав Томић један је од оних који су одлучили да спакују кофере и оду из Србије. У потрази за бољим животом, пут га је одвео у Немачку, у Менхенгладбах , где живи са супругом и сином. Начелник је Одељења за кардиологију на клиници Херзпарк.

- Зашто ја? Не сматрам да сам остварио посебан успех у животу и никада нисам размишљао да бих могао да се нађем у прилици да говорим за новине?, питао је на самом почетку разговора.

НЕ БУНИМ СЕ
„Недостаје ми Србија и живот у њој. Недавно ми је изненада преминуо пријатељ.(Александар Ерски). Када се тако нешто деси, човек се пита да ли је могао више времена са њим провести. Са друге стране сам испуњен, имам леп породични живот, перспективу, посао који ме испуњава, задовољан сам. Има доста изазовних ситуација, али добро је док човек може да препозна, утиче и да мења ствари. Тешко је када не може. Наишао сам на много нових изазова, упознао Немце, Иранце, Турке, Грке, Холанђане, Колумбијце итд, спријатељио се са њима. Има овде и наших људи са којима се посећујем и дружим, и наших радњи, где може да се купи роба са Балкана. Социјални аспекти живота су другачији од онога на шта са навикао у Србији, али су људи мање више исти.“


- Сваки човек је посебан, одговорили смо му, и има своју причу.
Убеђивање је трајало неко време, а онда је почео да прича, лако, онако како се прича о свом животу.
Шапачнин родом, одрастао је на Камичку, који, као и сваки део града, има свој спецификум. После Натине (ОШ „Ната Јеличић“), уписао је општи смер у Гимназији. Током школовања био је „загрејан“ за електротехнику, али се под утицајем родитеља, заинтересовао за биохемијске процесе у организму човека. Ново интересовање, уз порив да помогне људима, одвело га је на студије медицине. Није се покајао, напротив.

- Студије ми нису представљале велико оптерећење. Знао сам зашто сам ту, волео сам медицину, волим је и данас. Београд и сусрет са другим људима из региона, отворили су ми видике. Завршио сам са високим просеком, постдипломске нисам уписао због финансијске ситуације у то време, иако ми је падало на памет да наставим школовање. У Шапцу је тада владала добра клима што се посла тиче, отворила се могућност да се млади лекари запосле у тадашњем Здравственом центру „Лаза К. Лазаревић“ и вратио сам се у родни град.

„Наши лекари су много добри у послу који обављају, као и сестре и техничари, сви дају свој максимум. Здравствени систем, иако релативно затворен, пружа велике могућности. У Немачкој је тржиште рада отвореније, радне снаге недостаје па је самим тим све доступније


Одрадио је стаж и војску, а онда су се, што често напомиње, „поклопиле коцкице“. Запослио се у Служби Хитне медицинске помоћи.

- Волео сам тај посао, динамику и свакодневне изазове, као и могућност да из прве руке упознам и практикујем све гране медицине на једном месту. На тој позицији сам провео седам година, међутим у другој поливини тог периода, почео сам да размишљам о одласку. Желео сам да се развијам и усавршавам у интерној медицини и кардиологији, а у Шапцу ми се за то није указивала прилика. Волео сам рад у ургентној медицини, али нисам себе видео ту за цео живот.

Почео је да контактира са људима који живе „негде другде“, да се распитује, састајао се са колегама са факултета и слушао њихова искуства. Можда је пресудан био позив лекара из Келна који му је омогућио да посети његову приватну клинику и из прве руке искуси како немачки здравствени систем функционише. Било је то нешто потпуно другачије од оног на шта је навикао. Др Роберт Гортер бавио се терапијом тумора матичним ћелијама, топлотном и имунотерапијом, а на клинику су долазили људи из свих крајева света. Све му је било занимљиво. По повратку из Немачке, напоредо са губитком наде да ће добити специјализацију, почео је озбиљно да учи немачки језик.



- Често се дешавало да одрадим ноћну смену у Шапцу, одем аутобусом у Београд на часове, потом код девојке, садашње супруге, да бих се крајем дана вратио у Шабац.

Упорност. У оваквим и сличним текстовима увек подвлачимо да без упорности нема остварења циља. Можемо то назвати и фокусираношћу. Како год, то је један од кључева за успех у ономе што желимо да остваримо.

ЧОВЕК ЈЕ ЗА СЕБЕ ОДГОВОРАН
Данима би могло да се прича о начину живота овде и тамо. Огромна је разлика у здравственом, пензионом и животном осигурању. Нађе се човек у ситуацији да схвати да је сам за себе одговоран. Велике су могућности, али људи морају да размишљају о себи и свом начину понашања.


- Када сам завршио и када је све коначно дошло на своје место, клиника у Келну је затворена јер се власник пензионисао, те сам се пријавио преко приватне агенције за запошљавање и, стицајем околности, догодило се да сам у невероватно кратком року добио понуде за два или три радна места у Немачкој. Та 2013. за мене је била срећна година. У Шапцу сам добио специјализацију из ургентне медицине, супруга је остала трудна, а на све то отворио ми се пут ка Немачкој. И шта сад, питао сам се, да ли да спакујем цео свој живот у један кофер, окренем се и одем?

Одлучио је, заједно са супругом, да крене у непознато, „па шта буде да буде“. „Ако не покушам, сигурно нећу успети“, размишљао је. Тада је имао 34 године.

- Одлучио сам да идем путем преко Источне Немачке, у мало место, где сам остао скоро две године. Тамо ми се родио син, а радећи у клиници, усавршио сам немачки језик и боље упознао систем. Након нострификације дипломе, дошао сам у ситуацију да сам могао да бирам посао у Немачкој.
Решио је да се пресели у Рајну Вестфалију, која има око 18 милиона становника, у град Менхенгладбах.

Са носталгијом се сећам посла у Хитној помоћи у Шапцу. Иако сам паралелно планирао одлазак, то су била добра времена


- Град има 250 хиљада становника, у близини је Дизелдорфа и Келна, и на свега тридесетак километара од холандске границе. Могућности у овом делу су разнолике, како за посао и усавршавање, тако и за слободно време. Овде се моја супруга, која је по струци политиколог, запослила без проблема. Овде смо се одлучили за куповину некретнине, а мене је посао одвео у другом смеру - почео сам да радим катетеризацију срца. Бавио сам се срчаним аблацијама и поремећајима срчаном ритма. У болници у Менхенгладбаху остао сам до краја специјализације.

Пре две године завршио је специјализацију из интерне, а потом субспецијализацију из кардиологије и интензивне медицине. Са усхићењем говори о радним местима које је променио, болницама у којима је радио и шта је све научио. У великом болничком комлексу Хелиос у Крефелду провео је две године на одељењу интензивне неге. Тамо је био шеф смене.

- То је био сменски рад, без дежурства, јер није могуће дуже имати концентрацију, евентуално се викендом радило дванаест сати. Обрт је био невероватан, јер је болница једна од оних које по структури подсећају на клинички центар Србије, са више од двадесет клиника кроз које прође више хиљада пацијената годишње. Конкретно, за мене је то значило да сам по смени сам имао неколико реанимација и изузетно тешких случајева. Морао сам да имплантирам ЕКМО и Импела Системе. Искуство рада у таквој болници била је референца за посао који данас обављам. Тренутно сам у мањој болници, где радим као начелник oдељења кардиологије. Овде је посао донекле мирнији, али једнако изазован јер радим (са пацијентима након трансплантације срца, и онима са вештачким срцем – ЛВАД и БВАД). Недавно сам у визити видео човека из околине Шапца, мали је свет.

ПРОЦЕДУРАЛНА РАЗЛИКА
„Наши лекари су много добри у послу који обављају, као и сестре и техничари, сви дају свој максимум. Здравствени систем, иако релативно затворен, пружа велике могућности. У Немачкој је тржиште рада отвореније, радне снаге недостаје па је самим тим све доступније - има много више прилика за дијагностику и терапију. Процедурална је разлика. У Србији, лекари имају шире образовање, што им омогућава лакше сналажење у свакодневним ситуацијама.“


Агенти који га прате нашли су му посао у Великој Британији и Швајцарској, али каже да је време да се мало смири, није све ни у сталној селидби, учењу и усавршавању. Задовољан је и испуњен, и породичним и пословним животом. Питали смо га има ли носталгије.
- Како да не? Са носталгијом се сећам посла у Хитној помоћи у Шапцу. Иако сам паралелно планирао одлазак, то су била добра времена, са тадашњим начелником др Мирославом Поповићем и шефицом смене др Славицом Дугоњић и осталим особљем. Била је то феноменална екипа лекара, техничара и возача. Радећи тамо човек се саживи са другим људима у сменама по дванаест сати, упућени сте једни на друге, помажете се. И овде повремено радим као лекар у Хитној помоћи, али је то потпуно другачије искуство, јер су хитне службе организоване по другачијем систему него у Србији. Али то није једини аспекат. Оно што ми од свега највише недостаје то су родитељи, млађи брат са породицом и пријатељи.

Да ли бисте се вратили?, питали смо га.
- То не могу да кажем. Осећам се као грађанин света, у свему видим нешто другачије, али је само Србија моја домовина. Овде је много лекара и техничара из Србије. Наше људе овде воле и радо прихватају, јер смо радни и паметни. Не знам да ли бих се вратио, не знам шта носи дан, шта ноћ. Овде сам већ више од осам година, али ми се чини да и дан данас учим и привикавам се на другачији начин размишљања и живљења.
М.Филиповић

Најновији број

23. јун 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa