Инфо

29. септембар 2022.29. сеп 2022.
Фото: Приватна архива

Фото: Приватна архива

Душан Поповић, редитељ, архитекта, дизајнер и музичар

У сваком филму волим да имам неку врсту магије

„Срећа је јако битан фактор, не може све да се предвиди. Куцаћеш на хиљаду врата, отвориће се једна, а можда та једна иза себе крију неки други низ“
Разграничити поједине уметности непојмљиво је, суштина је управо у њиховом спајању, верује Душан Поповић. Рођени Крупљанин, на докторским је студијама Архитектонског факултета у Београду, где је шест година радио као асистент за област визуелне комуникације и архитектонска графика и пре тога као демонстратор. Мастер студије режије- уметност документарних форми, уписује 2019. године.

Дизајнирао је више публикација, визуелних идентитета, филмских плаката, видео презентација… Фронтмен је, текстописац, композитор и гитариста панк- рок бенда „Мимо протокола“. Од 2018. године члан је дизајн секције Удружења ликовних уметника, примењених уметника и дизајнера Србије (УЛУПУДС-а), као и удружења Council of Graphic Design Associations, International Council of Societies of Industrial Design и World Crafts Council.

Награде за филм и љубав према музици
Први у генерацији завршио је мастер студије архитектуре пројектом на тему Град сценског искуства: Крупањ- филмски град. Мастер студије режије- уметност документарних форми уписује 2019, када је завршио испит на докторским студијама и почео припрему доктората. Тада се дешава први технички сусрет са филмом као таквим, када је узео камеру у руке и сусрео се са писањем сценарија. Три филма која самостално потписује као редитељ радио је у сарадњи са Културним центром Шабац: „Амбис“, „Јабуке“, док је „Успомена из Сокобање“ освојила чак 10 награда уз учешће на више од 40 фестивала. „У оцу се скупља вода“, такође плод те сарадње, у фази је постпродукције.

Шапчани ривали у кошарци
Кошарку је тренирао 12 година у Рађевцу у Крупњу, па су често играли против шабачких клубова.
-Шапчани су нам били можда највећи ривали пре више од десет година. Играо сам и фолклор 11 година, па смо и тим поводом често путовали у Шабац- сећа се.


-Релативно сам млад у тој сфери, јер пре десет година нисам чак ни био на филмском сету. „Успомена из Сокобање“ је била пробни полигон за мене и директора фотографије филма Марка Михаиловића, са којим сам постао пријатељ, да ли можемо да функционишемо заједно. Мени је јако битна атмосфера на сету, добра енергија. Снимање је трајало више од 14 сати, требало је и припремити локацију и на крају је уродило плодом. Најбољи кадрови настају спонтано и непланирано. Од оних сам људи који верују на неки начин у судбину. Ништа, чак ни то што сам постао асистент на факултету, није било унапред планирано, него је сплет околности довео до тога. Исто је и на филму. Те кратке, експерименталне или наративне форме пружају неку врсту слободе, могућност да се мало експериментише, да се, на крају, много тога у монтажи коригује. Тако смо за тај филм искористили змију која се непланирано појавила на снимању- прича он.

Фото: Приватна архива


Пре филмова радио је видео спотове за неке алтернативније бендове, па и за свој. Били су емитовани на јавном сервису, а један премијерно и на МТВ Адрији. Чланови састава који постоји од 2013. су колегиница бубњарка Исидора Илић, басиста Небојша Радовановић и он као певач и гитариста. Љубав према музици родила се у средњој школи, а за своју поезију добијао је и награде на конкурсима. Ноћу се искрадао из куће да од кума узме електричну гитару коју је крио испод кревета, а уместо да учи, у својој соби писао песме.

-Нисам школован музичар, то ми је некако природно дошло. Иако код нас то није популаран жанр, радимо песме на нашем језику, јер првенствено полазимо од онога ко смо и шта смо. На језику на коме сањаш, треба да певаш и пишеш- сматра.

Архитектура и дизајн и стварање нечега из ничега
Архитектуром је желео да се бави од шесте године, али кад је уписао студије, препознао је да је то само улазница за много ширу област у којој може да оствари свој потенцијал.

-Схватио сам да ми архитектура више отвара врата за различите могућности. Веома сличан сплет у глави морају имати архитекта и редитељ, јер и један и други имају много људи око себе који се баве својим делатностима. Са друге стране, вођење пројекта је исто као и на филму, па је то некако било сродно- објашњава и додаје да га је управо архитектура на неки начин мало више „гурнула“ ка дизајну и филму, када је схватио да не може да ради сам, без уплитања огромног круга људи око себе, осим ако то нису нека идејна решења.

Три сата на минусу
Снимања појединих сцена могу да трају унедоглед и зато је важно имати добру и посвећену екипу сарадника.
-Обично волим да имам једну сцену у филму која ће бити нека врста плеса, али та врста плеса је у последњем филму била мизан кадар- кадар који се снима без прекидања. Било која грешка да се догоди, све мора поново. Пошто су биле ноћне сцене, сви су били ентузијастични, пуни енергије, јер је требало да се сними технички најспектакуларнији кадар. Снимали смо ту сцену три сата на минусу у малом месту близу Обреновца. На крају смо сви били тако исцрпљени, али кад је завршено, у потпуности задовољни. Имао сам ту срећу да су сви људи који су били на сету били апсолутно предани свом послу и стрпљиви до краја- подвлачи.


Поред тога, реч је о дугорочном процесу чији се финални резултат чека, а у раду на већим пројектима зависи од других инжењера из различитих области.

-Архитектура је код нас дуготрајан процес, а дизајн је мало спонтанији. Мени је то отприлике разлика као између фудбала и кошарке. Фудбал можда има више публике, али се може десити да за 90 минута нема ниједног гола. У кошарци је динамичније, јер ће свакако бити кошева. Свако од тих занимања је стварање нечега из ничега. То је оно што је мене привукло. Живимо у свету који се брже развија и све више има послова који не захтевају од тебе да устанеш ујутру и кад дођеш на посао у девет сати треба нешто да произведеш, већ можеш да радиш и на филму, архитектури и дизајну док се тушираш, возиш градским превозом, шеташ. То је у теби као нека врста вентила. И ако нађеш нешто од чега ћеш моћи да живиш, а и да то волиш, онда је то идеално- подвлачи Душан.

То за њега нису три различите области, већ добитна комбинација јединства различитости.

-Кад радим сценарио за филм, већ замишљам како изгледају сцене, глумци, радња и истовремено како изгледа плакат који је ситница у односу на читав пројекат. Мислим да људи који су талентовани могу да „шетају“ по тим сродним пољима. Имамо ми много архитеката који су се показали као добри сликари, као и архитекте који су се показали као одлични режисери. Рецимо, Влатко Гилић, који је завршио Архитектонски факултет, никад се тиме није бавио, није завршио ни режију, а урадио је фантастичне филмове. Читао сам да су чак његови филмови похрањени у депоу Галерије модерне уметности у Њујорку који одолева нуклеарној катастрофи- појашњава.

Младима саветује да буду упорни у ономе што желе да остваре. Логика налаже да ти нико неће отворити врата уколико не покуцаш на њих.

Врата могућности и фактор среће
-Том логиком сам се водио и то је све што треба, поготово млади људи, да знају. Срећа је јако битан фактор, не може све да се предвиди. Куцаћеш на хиљаду врата, отвориће се једна, а можда та једна иза себе крију неки други низ. Битно је бити упоран у томе што желиш да оствариш. Игром случаја се догодило да чак и то што сам ступио у контакт са Културним центром Шабац уопште није било у вези са филмовима, него са дизајном.

Њима је требао визуелни идентитет за Лазину кућу за писце, па је Катарина Јанковић Поповић касније предложила да снимим филм инспирисан приповетком награђеном на конкурсу. Драго ми је да нико од писаца приповедака није имао никакву примедбу, јер сам приче морао да прилагодим форми и добио сам неку врсту ауторске слободе. То су били први филмови које сам радио сам, а не као асистент. Треба ићи у правцу где верујеш да ти је место. Некад можемо да утичемо на тај правац, а некад нас он сам одведе на неки пут- каже Душан.

Време у коме живимо је, сматра, „чудно више него што је тешко, јер се неке ствари брзо дешавају, пре него што смо их и свесни, али прво треба да средимо своје двориште, а онда ћемо лако да средимо и туђе или ћемо заједно да помогнемо комшији поред“.

-Треба да се фокусирамо на себе, радимо на себи, да не губимо време размишљајући о другим људима и стварима. Када би свако очистио око своје куће, само толико мало да уради, сигурно би улице биле далеко чистије. Сви пројекти који се раде треба да крећу из те особе, а не за неку другу особу. Покушавао сам да у сваком од филмова које сам радио у сарадњи са Културним центром тражим где сам ја, у ком лику или делу приче видим себе, шта год то било. Јер, ако нема тога, онда ће то само бити посао који ће да се одради и после ме неће интересовати, а мислим да креативни пројекти не треба тако да се раде. Како је рекао један мој професор, пројектује се, не из главе, него из стомака- наглашава Поповић.

Сада ради психолошки трилер „Моје царство испод“ и у плану му је да снима дугометражни филм који би требало да се бави српским косовским митом. На неки начин, појашњава, то је демистификација нашег народа који, хтели ми то да признамо или не, има нешто чиме мало ко у свету може да се похвали. Када би му неко дао све паре овог света, снимао би, признаје, неку врсту епске фантастике. У сваком филму који ради воли да има неку врсту магије. Она не мора бити права, али мора да поседује нешто што ће дати шарм екранизованој причи и то је оно чему тежи док ствара.
Д.Димитријевић

Најновији број

26. јануар 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa