ЗИМСКЕ ЧАРОЛИЈЕ (1)

Зиму и зимске чаролије памтим по великим шабачким снеговима. Почну у новембру. Из Бенске баре до ОШ „Јанко Веселиновић“, ишли смо кроз беле катакомбе, сложно смо их копали/крчили пут до својих кућа и радних места. У Бари беше и велико брдо, данас је ту бифе „Под орајем“, пред рушењем. Санкали смо се и скијали с врха брда. Саонице, смучке и клизаљке правили смо од старих корита, плотова и кукурузовине. Доле лед ледени, испод леда баруштина. У њу смо се лети купали, или смо ловили жабе и сомчиће на лиску. Удица од „сковрнуте“ чиоде или игле. Једном, лед пуче, упадосмо у воду, неки подобијаше грозницу, „упалу плућа“. Ако, и даље тако!, грдили су нас наши маторци. Прездравимо, и опет по старом.
Пред зимски распуст, ОШ/Јанкова, славили смо Нову годину унапред. Свако одељење вашка обашка. Какве јелке, украси, прскалице, прангије, петарде, гардероба. У данас непостојећим књижарама код Поште и „Борова“, и у Радио центру куповали смо „гувернирану разнобојну хартију“. Правимо траке и ланчиће. Украшавамо плафон, прозоре, таблу, врата. Што даље од чункова, да се не запалимо, имали смо „бубњарице“, за парно грејање нисмо знали. Једном, умало да останем без прста. Склањали смо у страну тешке дрвене скамије/клупе, па се прикљештим. И дандањи имам на кажипрсту десне руке „мртву кост“ која онда изниче. Жига пред промену времена. Не беше ни музике, ни игранке. Не знамо за грамофон, касетофон, магнетофон, мини и макси линије. Рецитујемо песмице о зими и Новој години, то је све. Понека девојчица пљуне на црвену гувернирану хартију, хартија пусти боју, девојчица нарумени образе и усне. Одмах грдње од стране просветара: Срам је било! Па тако раде само оне које се „скурвавају“. Јадни, нисмо знали ни шта значи скурвавати се. За разлику од данашњих генерација, којима Нова година служи да се покажу у гардероби, шминкању, љубовисању, бацању пиротехнике. А тек музика! Текстови за легенду: Спавам с твојим гаћицама/Попрскао си ме вирусом љубави/ Отми ме, растури ме/Дођи да пробаш моју пицу... Једну Нову годину, шездесетих, кад поодрастасмо, моје рнр друштво и ја, славили смо, уз грамофон на продужни гајтан из моје собе, и варенику, испод моје шупе. Снег завејао, милина божја. Веља Ненадовић, Дуле Бугарски, Милорад Степановић Белала, Александар Константиновић Ћамил, Зоран Јанковић, мој брат Моки и ја. Уочи Нове године добио сам из Енглеске пакет оригиналних албума Стоунса и Битлса, па „да се деца радују“, уз рнр музику. Усликах ово новогодишње радовање под шупом и у снегу, мојим руском „зенитом“. Данас је ту хотел „Слобода“...