Црвени крст Шабац je синоним за хуманост и волонтеризам. Године волонтера нису важне, али те године јесу саткане од дана и сати посвећеног рада у истинској жељи да помогну људима
Када једном у себи препозна порив да несебично помогне другом, човек постаје другачији и бољи. Кажу да је наше само оно што пружимо другима, а нека истраживања потврђују да посебну врсту задовољства причињава радост давања. Када другима поклонимо своје време, онда свест о неповратности тог дара има тежину. Своја врата, за такве људе, отвара Црвени крст Шабац, синоним за хуманост и волонтеризам. Ко једном са идејом да пружи руку подршке прође кроз њих, као по неписаном правилу, пронађе у тој установи другу кућу у којој више није гост, него један од домаћина.
Године нису препрека Године волонтера нису важне, али те године јесу саткане од дана и сати посвећеног рада у истинској жељи да помогну људима у невољи, пруже подршку, дају савет, олакшају живот или пробуде наду и, када је реч о младима, прошире им знања и видике. Међу њима има верних посвећеника који се опиру пролазности времена и сваки тренутак желе да дарују за добробит других. Ту су и најмлађи, који већ од основне школе препознају да на овом свету суштински не постоје разлике међу људима осим оних које сами стварамо.
-Црвени крст јесте синоним за волонтерски рад и део наших програмских активности реализују обучени волонтери. Они морају да поштују правилник о раду, који подразумева одређену одговорност, правила понашања на терену и слично. У едукације су највише укључени млади волонтери организовани у Омладинску теренску јединицу „Чивија“- од обуке млађих за прву помоћ, преко различитих тематских као што су антитрафикинг, болести прљавих руку, безбедност деце у саобраћају за прваке итд. Делују у основним и средњим школама, имамо посебно здравствено- превентивне, чак и мале програме у предшколским установама. За други, велики део волонтерског рада, заслужни су сви људи који не морају бити обучени за неку област, али кроз различите комисије доприносе креативним идејама да се побољшају акције и да мотивишемо људе- истиче самостална стручна сарадница у Црвеном крсту Шабац (ЦК) Снежана Петровић.
Међу волонтерима средње генерације највише је оних који желе да у својој микросредини нешто промене и покрену кроз различите активности. Они су кључни у организацији посла на терену, а будући да познају средину и људе којима је помоћ потребна, веома важни за покретање иницијатива и консултације приликом спровођења одређених акција. Како истиче, волонтерски рад је огроман и немерљив допринос и почиње већ самим размишљањем о томе шта се у одређеној ситуацији може предузети. Неки свест о томе развију још од малих ногу, али сматра се да деца од 10. године могу да буду укључена у волонтеризам. Горњe границе нема, док постоји спремност и воља да се помогне другима. ЦК Шабац броји 280 активних волонтера на које може да рачуна у сваком тренутку.
Активизам рађа нови активизам, а кризна времена уједињују -У Лазиној школи су ученици седмог и осмог разреда организовали хуманитарну акцију, припремили и заједно са нама делили пакетиће на терену и ту смо већ добили четири нова волонтера. Некад нам се јаве након предавања у школама и заправо се најчешће заинтересују управо кроз различите активности које спроводимо. Код нас се подразумева да волонтер треба да буде присутан континуирано, али то не значи да за неке тематске активности не можемо да рачунамо на бројне ученике сваке године- објашњава она.
Како истиче секретар ЦК Шабац Славко Радовановић, школе имају тимове за сарадњу са Црвеним крстом, а њима најближа је Медицинска, због усмереног образовања.
-Имамо обуку из прве помоћи и такмичења екипа на свим нивоима почевши од градског, па инструктори, уз сагласност школе, упућују на нас најбоље од њих. Исто важи и за родитеље. Много њих долази са жељом да им деца буду волонтери. Сви добију шансу, али морају да раде у складу са принципима и циљевима на којима почивамо као највећа хуманитарна организација у коју народ има поверења, да нас представљају на репрезентативан начин, у складу са правилником о раду са младима- наводи Радовановић, док Петровићева додаје да се волонтери Црвеног крста препознају по видљивим и јасним обележјима организације и пристојном понашању.
Подршка у ратним временима Кад су избегли и расељени деведесетих година долазили из Крајине и Босне, волонтери су водили главну реч, од Павловића моста, где су их прихватали, наводи Радовановић. -Свака месна заједница је тада имала избегле и расељене и све су радили наши волонтери- спискове, расподелу средстава за хигијену, одеће, доводили их да ураде легитимације по потреби. Тад је цео град био хуман, а добар део тих хуманиста су били наши волонтери- сећа се.
Здравко Ивановић из Богосавца, сада задужен за окупљање добровољних давалаца у свом и селима Добрић, Цуљковић и Маови, у Црвеном крсту је од 1990. године и био је међу хуманистима који су помагали у пријему избеглих и расељених лица по домовима села.
-Обилазили смо сва места, имали спискове, радили на прикупљању помоћи, да се сместе и снађу док не буду у ситуацији да живе нормалним животом. Тај задатак сам обављао уз помоћ старијих волонтера који су ме обучавали. Најтежа је била 1999. година, када сам био у униформи и био у војсци као старешина, а истовремено сам обављао и задатке које су ми давали секретар и руководство Црвеног крста- каже Ивановић и додаје да омладина и данас помаже и ту је, обзира на пол, националну, верску и политичку припадност.
-Ми старији смо њих обучавали да и они сутра наставе после нас. Има много људи које треба усмеравати. На састанцима често буде различитих размишљања, али на крају пронађемо компромисно решење и сви будемо задовољни. Увек се обраћам људима који могу да помогну, а онима који не могу да помогну такође захвалим. Верујем да свако даје колико може- поручује он.
Почасни чланови породице хуманих пружају континуирани допринос њеном раду током целе године. Истинска потреба да се неком помогне суштина је волонтерског рада, верује Петровићева, која је у организацији 23 године. Велики број таквих јавио се током поплава, као и забране изласка за старије од 65 година у време ковид рестрикција.
-Поплаве 2014. године и ситуација која нас је задесила изродиле су потребу да се помогне свом граду и људима и јављао нам се велики број волонтера, стигли смо до 300 и више нисмо имали могућности да све то забележимо. Обим посла је био велики, долазили су шлепери са лежајевима за привремени смештај које је брзо требало изнети и носити у хале. Слично је било и са старијима од 65, када су млади волонтери устајали у три ујутру да би дежурали поред банкомата и дезинфиковали их након сваког коришћења. То делује као мање видљиво, али је сигурно захтевало пожртвованост, као и ношење оброка корисницима Народне кухиње на кућне адресе током короне- сећа се.
Зашто је волонтирање важно Радовановић подсећа да су волонтери ту и сваке среде у Културном центру на акцијама добровољног давања крви, да дочекују даваоце и помажу им у свему што им је потребно. Осим личне сатисфакције због учињеног доброг дела, волонтирање има и других предности за које многи не знају.
-Можда млади и нису свесни да се, имајући у виду да тај рад подразумева и одређени степен одговорности, оснажују, добијају одређена знања, стичу вештине, нарочито комуникацијске, што је немерљиво. Волонтирање у Црвеном крсту даје могућност стицања посебних искустава као што је био и рад са децом у Прихватно- транзитном центру за мигранте Адашевци, где су реализовали радионице на енглеском језику. Наше медицинске сестре у Италији могу да се запосле само ако су биле волонтерке Црвеног крста. На конкурсима за неке факултете, студијске групе и стипендије, то им је велики плус који може да им донесе бољи пласман на ранг листи. Друго, размењују искуства са другим младим људима у Србији. Сад је време кризе, али некада су они одлазили и на скупштине у друге републике, дружили се, ишли у Баошић на десет дана да реализују програмске активности у неким другим објектима Црвеног крста. То је њима сатисфакција и добра повратна информација за њихов рад. И у свету је хуманитарни рад изузетно цењен- појашњава Петровићева.
У Црвени крст су увек сви добродошли, јер људи у тој организацији дубоко верују да сваки човек у себи носи хуманост, само је питање тренутка када ће она у њему да се пробуди. Некад ће га на то буђење подстаћи најближа особа која је у проблему, а некад и потпуни странац на улици чија ће немаштина у њему пробудити емпатију.
-За нас су сви људи исти и према свима тако и поступамо, само потреба човека одређује коме ћемо прво помоћи. Врата Црвеног крста су увек свима отворена- закључује Петровићева.
