Добривојева гаража пуна успомена

„Волим историју и старине и чувам породичне
вредности. На „Тополину“ је све оригинал, осим две цеви. Раније сам њим ишао у Ниш, Крушевац, сада га возим само по Шапцу“, прича Добривоје Лазић, Шапчанима познат
као Бебан

Већина Шапчана сигурно је неком приликом на улицама града запазила Фијат 500 Ц, популарни „Тополино“. Чест је учесник градских манифестација, а суграђани се радо фотографишу поред њега. Иако главна звезда, овај аутомобил није једини антиквитет у гаражи свог власника Добривоја Лазића, Шапчанима познатог и као Бебана. Старине је сакупљао практично читавог живота, а велики део колекције јесу породични предмети.

Врата гараже на Тркалишту прави су портал за повратак у прошлост. Фотографије на зидовима и старине на полицама сведок су једног, не тако давно, прошлог времена.

Посебно место на полицама заузима дечји кишобран Добривојеве мајке Милице, с почетка прошлог века. Ту је и канџија за коју су му рекли да је била у рукама Живојина Мишића, али и писаћа машина за коју се верује да је на њој писао Николај Велимировић.

Ипак, захваљујући „Тополину“ за Добривоја се чуло широм Србије

-Волим историју и старине и чувам породичне вредности. Поред мајчиног кишобрана имам и њену пеглу, која је била једна од првих електричних, из ‘30-их година. Ту је и још старији дедин алат за вађење пива из дрвеног бурета. Моја мајка је рођена 1907. године. Завршила је четири разреда и била једна од ретких писмених жена у Ћићевцу. Једном приликом делегација из Ћићевца је била на Двору, а моја мајка је изабрана да се обрати краљици Марији. Одржала је говор, а краљица јој је узвратила поклонивши јој дрвену кутију пуну бомбона. Данима су мештани Ћићевца долазили код нас да чују утиске и пробају бомбоне са двора. Наравно, ту кутију и данас чувам, прича Добривоје.

Рођен је у Нишу где му је отац био један од шефова у фабрици дувана. Касније су одселили у Крушевац како би били ближе Ћићевцу и мајчиној фамилији. Након тога селе се у Братунац, да би отац могао да брине о наслеђеном породичном имању у Љубовији. Живот их 1959. године доводи у Шабац где су и остали.

Добривојеву колекцију чине и књига из 1874. године, шоље немачких војника, али и кофер из немачког логора. Сачувао је алате и кухињска помагала који више нису у употреби. Сваки предмет има своју причу.

Ипак, захваљујући „Тополину“ за Добривоја се чуло широм Србије. Рестаурација аутомобила направљеног 1948. трајала је пет, шест година, а завршена је 2003. године.

-На њему је све оригинал, осим две цеви. Раније сам њим ишао у Ниш, Крушевац, сада га возим само по Шапцу. Због њега сам чак и „хапшен“. Углавном сам ноћу радио на његовом сређивању. Једне ноћи наишла је полиција, видела мене и светло у гаражи и помислили су да неко нешто краде. Брзо смо се разјаснили и схватили су шта радим, каже Добривоје.