СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
100 ГОДИНА СРПСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА
Још од друге половине деветнаестога века светом је владала манија ,,винути се у небо“. У то време биле су то праве авантуре и атракције опасне по живот. Почетком двадесетог века технолошки напредак омогућава савременију израду балона и цепелина, такозваних ,,ваздушних лађа“ чије се могућности почињу користити у туризму и ваздушном саобраћају али војни стратези сагледавају њихову улогу и у рату. Велики балони и цепелини пуњени водоником, гасом лакшим од ваздуха, већ крајем 19. века летели су небом. Технички су усавршавани, грађени све већи и бројнији али гас водоник којима су били испуњени чинили су их несигурним. Огромни цепелини су били потенцијалне запаљиве бомбе и врло брзо уследиле су неизбежне трагедије. Било је очигледно да се човек винуо у небо на опасној и несигурној летилици али жеља човека за летењем доносила је нове идеје и сигурнија техничка решења. Трка ка небу бивала је све већа. Французи браћа Рајт Орвил (1871-1948) и Вилбу (1867-1912) конструисали су први авион 1903. године. Успели су да на њему лете 69 секунди. Човек је коначно полетео као птица. Прве летеће машине, крхке и лагане, све више летеле су у небу.
Седам година касније, 1910. и на нашој земљи били су постигнути завидни резултати на изради аероплана. Едуард Русијан летео је 1910. године изнад Загреба, а 9. 1. 1911. године изнад Београда, услед јаке кошаве, пао је са својим авионом и погинуо. Иван Сарић је такође конструисао свој аероплан са којим је 10. октобра 1910. године успео да се подигне висину од 30 метара. Наредне године Сарић усавршава свој аероплан и тај модел се данас налази у Музеју ваздухопловства у Београду. Аероплани лете нашим небом, али балони ипак нису напуштени и коришћени су за осматрање из ваздуха. Наш први аеронаут био је Коста Милетић (1874-1953 ) инжињериски капетан српске војске који је завршио обуку у Русији још 1900. године. У Русији се са балоном пењао на висину од 1.100 метара и са прелетом од 180 километара. Схватио је шта значи доминантност са висина, посебно у ратним условима. По повратку у Србију као ординанс Краља Петра Првог Карађорђевића преноси му своје утиске и предлаже да и српска војска набави балоне. Као што то обично бива код нас Срба, све што је паметно тешко се прихвата. Ипак он остаје упоран и коначно у Нишу 24. децембра 1912. године министар војни, војвода Радомир Путник, издаје наредбу да се формира прва Ваздухопловна команда српске војске чији је комадант аеронаут Коста Милетић. Захваљујући његовом искуству и упорности Србија се сврстала међу 15 светских армија које су у то време имале ваздухопловне јединице у чији је састав спадало: Аеропланско одељење, балонско одељење, водоничне централе за производњу водоника и голубија пошта за пренос писаних војних порука. За потребе војске купљена су три балона. Округли су имали натписе ,,Србија“ и ,,Босна и Херцеговина“. Пошто нису биле купљене водоничне централе балони нису могли да буду надувани. Када је ,,загустило“ и почео Први светски рат сва опрема купљена је у Швацарској и Русији. Балонско одељење било је активно 1923. године.
На формирање Српског аеропланског одељења утицаја је свакако имао принц и престолонаследник Александар Карађорђевић који је боравио у Француској од 5. до 27. априла 1910. године. Том приликом прихватио је понуду грофа Де Ламбера да заједно лете на авиону ,,Флајер 1“ који су конструисала браћа Рајт. Гроф Де Ламбер био је искусан пилот који је први облетео Ајфелов торањ, прелетао преко канала Ламанш. Са принцом Александром познавао се од раније. Око 15. априла 1910. године њих двојица одвезли су се кочијама три километра од Версаја и сели у тада најпознатији тадашњи двокрилац који је имао скије уместо точкова. Команде на авиону биле су удвојене па је и принц Александар могао да управља авионом. Направили су круг око аеродрома у дужини од неколико километара и спустили се. То летење оставило је веома јак и позитиван утисак на принца Александра који је касније у нашој земљи радио на масовном формирању Аеро клубова широм Србије па и у Шапцу. Његов циљ био је да се у клубове учлане млади, храбри родољуби који би у војсци били пилоти. Својим летом у Француској постао је и први Србин који је летео авионом. Већ у то време више је вредео добар пилот него авион. Краљ Александар увидео је значај ваздухопловства у условима рата. Доласком у Србију ради на успостављању што бољих односа Српког краљевског ваздухопловства и Ваздухопловства Француске које је у том моменту било водеће у Европи. У међувремену почео је Први светски рат. Србији треба помоћ из ваздуха и у Француску се шаљу српски регрути да се обучавају за пилоте. Француска влада шаље у Србију једну своју ескадрилу као помоћ у борбама против аустроугарских јединица.
Овај део текста само је увод у каснија збивања која су се одиграла на небу изнад Србије, Југославије па и Шапца. Нема тачних података колико је Шапчана било у нашем ваздухопловству али ако је неко од ваших старијих предака био пилот или авио механичар до 1940. године молим Вас да ми се јавите. За октобар 2012. године припремам изложбу о тим храбрим људима који су бранили наше небо жртвујући при томе и свије животе.
Седам година касније, 1910. и на нашој земљи били су постигнути завидни резултати на изради аероплана. Едуард Русијан летео је 1910. године изнад Загреба, а 9. 1. 1911. године изнад Београда, услед јаке кошаве, пао је са својим авионом и погинуо. Иван Сарић је такође конструисао свој аероплан са којим је 10. октобра 1910. године успео да се подигне висину од 30 метара. Наредне године Сарић усавршава свој аероплан и тај модел се данас налази у Музеју ваздухопловства у Београду. Аероплани лете нашим небом, али балони ипак нису напуштени и коришћени су за осматрање из ваздуха. Наш први аеронаут био је Коста Милетић (1874-1953 ) инжињериски капетан српске војске који је завршио обуку у Русији још 1900. године. У Русији се са балоном пењао на висину од 1.100 метара и са прелетом од 180 километара. Схватио је шта значи доминантност са висина, посебно у ратним условима. По повратку у Србију као ординанс Краља Петра Првог Карађорђевића преноси му своје утиске и предлаже да и српска војска набави балоне. Као што то обично бива код нас Срба, све што је паметно тешко се прихвата. Ипак он остаје упоран и коначно у Нишу 24. децембра 1912. године министар војни, војвода Радомир Путник, издаје наредбу да се формира прва Ваздухопловна команда српске војске чији је комадант аеронаут Коста Милетић. Захваљујући његовом искуству и упорности Србија се сврстала међу 15 светских армија које су у то време имале ваздухопловне јединице у чији је састав спадало: Аеропланско одељење, балонско одељење, водоничне централе за производњу водоника и голубија пошта за пренос писаних војних порука. За потребе војске купљена су три балона. Округли су имали натписе ,,Србија“ и ,,Босна и Херцеговина“. Пошто нису биле купљене водоничне централе балони нису могли да буду надувани. Када је ,,загустило“ и почео Први светски рат сва опрема купљена је у Швацарској и Русији. Балонско одељење било је активно 1923. године.
На формирање Српског аеропланског одељења утицаја је свакако имао принц и престолонаследник Александар Карађорђевић који је боравио у Француској од 5. до 27. априла 1910. године. Том приликом прихватио је понуду грофа Де Ламбера да заједно лете на авиону ,,Флајер 1“ који су конструисала браћа Рајт. Гроф Де Ламбер био је искусан пилот који је први облетео Ајфелов торањ, прелетао преко канала Ламанш. Са принцом Александром познавао се од раније. Око 15. априла 1910. године њих двојица одвезли су се кочијама три километра од Версаја и сели у тада најпознатији тадашњи двокрилац који је имао скије уместо точкова. Команде на авиону биле су удвојене па је и принц Александар могао да управља авионом. Направили су круг око аеродрома у дужини од неколико километара и спустили се. То летење оставило је веома јак и позитиван утисак на принца Александра који је касније у нашој земљи радио на масовном формирању Аеро клубова широм Србије па и у Шапцу. Његов циљ био је да се у клубове учлане млади, храбри родољуби који би у војсци били пилоти. Својим летом у Француској постао је и први Србин који је летео авионом. Већ у то време више је вредео добар пилот него авион. Краљ Александар увидео је значај ваздухопловства у условима рата. Доласком у Србију ради на успостављању што бољих односа Српког краљевског ваздухопловства и Ваздухопловства Француске које је у том моменту било водеће у Европи. У међувремену почео је Први светски рат. Србији треба помоћ из ваздуха и у Француску се шаљу српски регрути да се обучавају за пилоте. Француска влада шаље у Србију једну своју ескадрилу као помоћ у борбама против аустроугарских јединица.
Овај део текста само је увод у каснија збивања која су се одиграла на небу изнад Србије, Југославије па и Шапца. Нема тачних података колико је Шапчана било у нашем ваздухопловству али ако је неко од ваших старијих предака био пилот или авио механичар до 1940. године молим Вас да ми се јавите. За октобар 2012. године припремам изложбу о тим храбрим људима који су бранили наше небо жртвујући при томе и свије животе.
Најновији број
25. април 2024.
