ГЛАС ПРАВОСЛАВЉА
АПОСТОЛСКА ЦРКВА
Српска православна црква и верници данас славе празник светих апостола Петра и Павла који се сматрају првим проповедницима и учитељима новозаветне вере. Празником, познатим у народу као Петровдан, завршава се петровски пост и почиње причест верника који су поштовали правила предвиђена каноном цркве
Према предању свети апостоли Петар и Павле заслужни су за крштење првих верника и њихово превођење у хришћанство. У „Прологу“ владике Николаја Велимировића апостол Петар представљен је као „неустрашиви и силни проповедник Јеванђеља“, чије се име спомиње после силаска Светог Духа на свете апостоле и после беседе коју је одржао у Јерусалиму, када је „придобио и преобратио у хришћанство 3.000 душа“.
Предање за светог Петра каже да је био око десет година млађи од Христа са којим се никада није срео али је у њега поверовао поставши један од највећих проповедника и теолога прве хришћанске цркве. „Господ му се јавио... и чудесно га преобратио у веру Хришћанску“, записао је у „Прологу“ владика Николај Велимировић. Овај запис односи се на визију светог апостола Павла коме се Исус, на путу за Дамаск, обратио речима: „О Савле, зашто ти мене гониш !?“.
Овим поводом Илија Митрић, протојереј, пише:
„На дан светих апостола Петра и Павла када и шабачки Саборни храм слави своју славу, сасвим природно се, као сама од себе, отвара тема апостолности или апостолства Цркве, како то и у Символу вере ““ исповедању наше православне вере, и кажемо да је: „Црква једна, света, саборна и апостолска“.
Апостол је заправо посланик, гласник, неко кога је неко други и већи послао. Од силаска Светог Духа Црква је послата свету. Она је апостолска, како због тога што су је основали апостоли тако и због своје посланичке, апостолске мисије која је начин њеног постојања, начин битисања Цркве. Међу првим од дарова Духа Светог Цркви, на дан Духова, био је дар језика, дар да Цркву, њену вест коју благовести, проповед апостолску, разумеју сви народи, и овај дар показује општу намењеност Цркве и њене проповеди, то јест да је вест о Христу намењена свима. Отуда ми се чини да Црква губи себе. Престаје да буде Црква када престане тежити да обухвати цео свет, тада престаје бити Црква и постаје самозатворена и самозадовољна заједница окренута себи, незаинтересована за друге, чији се однос ка споља евентуално завршава критизерством свега што није њено. Тако губљењем свог послања, свога апостолства, црква престаје бити Црква јер више не слуша речи Христове: „Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин. (Мт.28,19-20)“. И хришћанство са таквом црквом престаје бити вест и благовест већ постаје још једна од религија, а хришћани, уместо силе која мења свет, постају припадници једне од моногих конфесија, који се ничим не баве сем собом, а другим једино у смислу бројања грешака и критике.
Предање за светог Петра каже да је био око десет година млађи од Христа са којим се никада није срео али је у њега поверовао поставши један од највећих проповедника и теолога прве хришћанске цркве. „Господ му се јавио... и чудесно га преобратио у веру Хришћанску“, записао је у „Прологу“ владика Николај Велимировић. Овај запис односи се на визију светог апостола Павла коме се Исус, на путу за Дамаск, обратио речима: „О Савле, зашто ти мене гониш !?“.
Овим поводом Илија Митрић, протојереј, пише:
„На дан светих апостола Петра и Павла када и шабачки Саборни храм слави своју славу, сасвим природно се, као сама од себе, отвара тема апостолности или апостолства Цркве, како то и у Символу вере ““ исповедању наше православне вере, и кажемо да је: „Црква једна, света, саборна и апостолска“.
Апостол је заправо посланик, гласник, неко кога је неко други и већи послао. Од силаска Светог Духа Црква је послата свету. Она је апостолска, како због тога што су је основали апостоли тако и због своје посланичке, апостолске мисије која је начин њеног постојања, начин битисања Цркве. Међу првим од дарова Духа Светог Цркви, на дан Духова, био је дар језика, дар да Цркву, њену вест коју благовести, проповед апостолску, разумеју сви народи, и овај дар показује општу намењеност Цркве и њене проповеди, то јест да је вест о Христу намењена свима. Отуда ми се чини да Црква губи себе. Престаје да буде Црква када престане тежити да обухвати цео свет, тада престаје бити Црква и постаје самозатворена и самозадовољна заједница окренута себи, незаинтересована за друге, чији се однос ка споља евентуално завршава критизерством свега што није њено. Тако губљењем свог послања, свога апостолства, црква престаје бити Црква јер више не слуша речи Христове: „Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин. (Мт.28,19-20)“. И хришћанство са таквом црквом престаје бити вест и благовест већ постаје још једна од религија, а хришћани, уместо силе која мења свет, постају припадници једне од моногих конфесија, који се ничим не баве сем собом, а другим једино у смислу бројања грешака и критике.
Најновији број
25. април 2024.
