ШАБАЦ МОЈЕ МЛАДОСТИ
ПРВЕ ПИЈАЦЕ
У време моје младости пијаце нису биле као што су данас. Сточна пијаца, која се у оно време звала бандера, била је на празном плацу где је данас зграда Медицинске школе у Цара Душана улици. Поред пута била је чесма. Када је после Другог светског рата ископан велики и дубок бунар за потребе прве фабрике мармеладе и сокова, ова чесма је пресушила. Значи да је исто подземно језеро и бунар одвукао ову воду са чесме.
Тржница за тзв. женску пијацу није постојала. Жене су своје производе продавале седећи на каменим ивичњацима тротоара испред цркве, гимназије, некад све до куће Ђукановића.Седећи на ивичњаку крај себе су држали корпе са јајима, посуде са сиром и кајмаком, обранице на којима су висили по један или два пара живине, воће и флаше са ракијом. Динар је био платежна монета. Имао је 100 пара и пет гроша у металу. Најмања новчаница, које се и данас сећам, била је од пет пара.За динар се могло купити пет јаја (тј. 20 гроша јаје), пиле 6-7 динара, ракија 2 динара литар, мед 8 динара а шећер 13 динара.Данас је мед пет до шест пута скупљи од шећера.
У моје младо доба Шабац је био опкољен барама. Поред оног често плављеног простора између улице Стојана Новаковића и касарне, велике баре биле су Бенска и у центру града иза данашње тржнице све до парка. Прича се да је између Бенске баре и ове иза тржнице била дрвена ћуприја преко које се ишло у улицу Цара Душана. Био сам дечак када сам се са старијим друговима чамцем возао по Бенској бари. Када се преко лета осуши, растао је коров и боца. Ту смо хватали штиглице. Од паразитне биљке имеле која је расла на неком дрвету, кували смо лепљиву лајму и на улепљеним гранчицама стављеним на гране чичка, хватали штиглице. У близини смо поставили кавез са штиглицом који је својом песмом привлачио птице. Тај штиглиц звао се локер.
После Другог светског рата на месту Бенске баре изграђене су стамбене вишеспратнице, а она пољана на крају Стојана Новаковића претворена је у насеље са десетинама приватних кућа. И бара иза тржнице после Другог светског рата насута је и претворена у грађевинско земљиште.
Тржница за тзв. женску пијацу није постојала. Жене су своје производе продавале седећи на каменим ивичњацима тротоара испред цркве, гимназије, некад све до куће Ђукановића.Седећи на ивичњаку крај себе су држали корпе са јајима, посуде са сиром и кајмаком, обранице на којима су висили по један или два пара живине, воће и флаше са ракијом. Динар је био платежна монета. Имао је 100 пара и пет гроша у металу. Најмања новчаница, које се и данас сећам, била је од пет пара.За динар се могло купити пет јаја (тј. 20 гроша јаје), пиле 6-7 динара, ракија 2 динара литар, мед 8 динара а шећер 13 динара.Данас је мед пет до шест пута скупљи од шећера.
У моје младо доба Шабац је био опкољен барама. Поред оног често плављеног простора између улице Стојана Новаковића и касарне, велике баре биле су Бенска и у центру града иза данашње тржнице све до парка. Прича се да је између Бенске баре и ове иза тржнице била дрвена ћуприја преко које се ишло у улицу Цара Душана. Био сам дечак када сам се са старијим друговима чамцем возао по Бенској бари. Када се преко лета осуши, растао је коров и боца. Ту смо хватали штиглице. Од паразитне биљке имеле која је расла на неком дрвету, кували смо лепљиву лајму и на улепљеним гранчицама стављеним на гране чичка, хватали штиглице. У близини смо поставили кавез са штиглицом који је својом песмом привлачио птице. Тај штиглиц звао се локер.
После Другог светског рата на месту Бенске баре изграђене су стамбене вишеспратнице, а она пољана на крају Стојана Новаковића претворена је у насеље са десетинама приватних кућа. И бара иза тржнице после Другог светског рата насута је и претворена у грађевинско земљиште.
Најновији број
25. април 2024.
