Фото: "Глас Подриња"
Најмлађи шеф оркестра: Павле Васић на челу „Абрашевића“
Велика част, још већа одговорност
Сви смо ту због истог циља – да свирамо, чувамо традицију и уживамо
Са свега 19 година, Павле Васић, хармоникаш и шеф оркестра КУД „Абрашевић” из Шапца, један је од најмлађих музичких руководилаца у дугој историји овог друштва. Његов пут до ове позиције није био планиран, али је, како сам каже, дошао природно – као природан след породичне традиције, кроз образовање, фолклор и љубав према музици. Иако млад, носи одговорност која се обично поверава знатно искуснијим музичарима.
Образовање и ширина интересовања
- Ишао сам у ОШ ‘Јеврем Обреновић’ и уписао сам музичку школу јер је музика одувек била део наше породице. Свирале су се хармоника и саксофон, па је било природно да и ја кренем тим путем. У трећем основне сам уписао клавир, то ми је био први инструмент, и завршио сам основну Музичку школу на клавирском одсеку. Тада још нисам ни слутио да ће ме пут одвести на другу страну, и ка другом инструменту - присећа се Павле.
Паралелно са музичким образовањем, открио је и љубав према фолклору. Управо ту се родила и наклоност према инструменту који ће обележити његов даљи пут – хармоници.
- У међувремену сам кренуо на фолклор, играо сам у ЦОКТ „Јеврем Обреновић“ и свидела ми се хармоника, поготово музика која прати играче. Та енергија, тај ритам, све ми је то било јако привлачно.
Код куће је остала једна стара хармоника коју је тата некада свирао и, мало по мало, почео сам да учим. У једном тренутку донео сам одлуку да престанем са играњем и потпуно се посветим свирању а упоредо и певању – наводи.
На питање где себе види за пет година, Павле одговара: „И даље у музици. Надам се да ћу моћи пристојно да живим од тога и да будем још успешнији са оркестром. Волео бих да једног дана могу да кажем да смо међу најбољима.“
- Први пут кад сам као члан дошао у просторије „Абрашевића“, пролазећи кроз улаз и ходник, осетио сам неку топлину. Био је свакако сунчан дан али мислим да је ипак мало узбеђење додатно томе допринело. Дочекао ме је Ибра, мало смо попричали и кренули са пробром. Осетила се лепа атмосфера – објашњава.
Пут до шефа оркестра
Из фолклорне сале прелази у оркестар „Абрашевића“, где је најпре свирао као друга хармоника, а затим се, готово неприметно, нашао у улози шефа оркестра.
- У уметности, поготово код нас, нема баш много новца и људи често морају да имају и неки други посао. Тадашњи шеф оркестра Радивоје Илић Раша је имао пословних и породичних обавеза, ја сам у том тренутку био друга хармоника и договор је био да помогнем кратко, месец–два, док се не нађе неко други. Тада сам и уписивао факултет, спремао се за селидбу, мислио сам – само привремено. А онда су кренули концерти: један, други, трећи, годишњи, новогодишњи, гостовање у Мађарској…и, искрено, свидело ми се. Тако је све кренуло – наводи млади музичар.
Петар је завршио и средњу музичку школу – теоретски одсек, и Техничку школу за електротехничара рачунара. „Ишао сам упоредо у две школе. Није било лако, али мислим да ми је то дало добру основу“ истиче. Сада је студент Природно-математичког факултета у Новом Саду, где студира упоредо са обавезама у КУД-у.
- Живећу у Новом Саду, али ћу долазити у Шабац на пробе и концерте. Није лако, али може да се уклопи, већ сам навикао на тај ритам. Кад нешто волиш, онда се нађе начин, каже, и додаје да улога шефа оркестра носи много више од онога што публика види на сцени.
- Људи виде само сцену – ја стојим испред, дам знак, крене музика. Али најтежи део је у сали, пре пробе. Окупити све, да дођу на време, да се наштимују, да се попије кафа – и то је део пробе и наступа. После тога треба одржати дисциплину, а ја сам млађи од свих њих. Ту је најважније узајамно поштовање. Ако ја поштујем њих, очекујем да и они поштују мене. За сада све функционише јако добро, јер смо сви ту због истог циља – да свирамо, да ширимо и чувамо традицију и да радимо оно што волимо. Оркестар „Абрашевића“ броји око 17–18 редовних чланова, а за веће концерте буде и до 25 музичара. За Новогодишњи концерт имали смо 12–13 виолина, три дувача, три хармонике, ритам секцију. То је велики састав и велика одговорност – објашњава Павле.
Од класике до двојке
Иако је музички образован кроз класичну школу, Павле признаје да му је народна музика ближа.
- Више се проналазим у народној музици, посебно оној која је везана за фолклор, кореографије и сплетове. Ту могу да се направе јако лепи аранжмани и извођења. Тежимо томе да будемо на што вишем нивоу, да можемо да се такмичимо и наступамо и ван Србије – наводи.
Свира и пева и ван КУД-а, по позиву, најчешће у ресторанима.
- Кад год свирам, трудим се да уживам, било да је свирка у ресторану, кафани или на концерту. Нисам неки велики техничар, али имам срца и мислим да то људи препознају. Кад засвирам за своју душу, или у најближем кругу пријатеља и породице, избор је најчешће нешто од Здравка Чолића. Тај репертоар кад запевам је нешто што ме стварно опушта.“
Подршку породице има од самог почетка.
- Родитељи су увек били уз мене. Поносни су, а то ми је најважније – каже Павле.
Упркос младости, Павле Васић успешно спаја студије, оркестар и концертне обавезе, показујући да младост, знање и љубав према музици, побеђују. У случају Абрашевића, доказује да ово друштво има сигурну будућност, ослоњену на нове генерације које традицију не носе као терет и нешто наметнуто, већ као привилегију обликовану рукама и талентом оних који је истински воле.
Образовање и ширина интересовања
- Ишао сам у ОШ ‘Јеврем Обреновић’ и уписао сам музичку школу јер је музика одувек била део наше породице. Свирале су се хармоника и саксофон, па је било природно да и ја кренем тим путем. У трећем основне сам уписао клавир, то ми је био први инструмент, и завршио сам основну Музичку школу на клавирском одсеку. Тада још нисам ни слутио да ће ме пут одвести на другу страну, и ка другом инструменту - присећа се Павле.
Паралелно са музичким образовањем, открио је и љубав према фолклору. Управо ту се родила и наклоност према инструменту који ће обележити његов даљи пут – хармоници.
- У међувремену сам кренуо на фолклор, играо сам у ЦОКТ „Јеврем Обреновић“ и свидела ми се хармоника, поготово музика која прати играче. Та енергија, тај ритам, све ми је то било јако привлачно.
Код куће је остала једна стара хармоника коју је тата некада свирао и, мало по мало, почео сам да учим. У једном тренутку донео сам одлуку да престанем са играњем и потпуно се посветим свирању а упоредо и певању – наводи.
- Први пут кад сам као члан дошао у просторије „Абрашевића“, пролазећи кроз улаз и ходник, осетио сам неку топлину. Био је свакако сунчан дан али мислим да је ипак мало узбеђење додатно томе допринело. Дочекао ме је Ибра, мало смо попричали и кренули са пробром. Осетила се лепа атмосфера – објашњава.
Пут до шефа оркестра
Из фолклорне сале прелази у оркестар „Абрашевића“, где је најпре свирао као друга хармоника, а затим се, готово неприметно, нашао у улози шефа оркестра.
- У уметности, поготово код нас, нема баш много новца и људи често морају да имају и неки други посао. Тадашњи шеф оркестра Радивоје Илић Раша је имао пословних и породичних обавеза, ја сам у том тренутку био друга хармоника и договор је био да помогнем кратко, месец–два, док се не нађе неко други. Тада сам и уписивао факултет, спремао се за селидбу, мислио сам – само привремено. А онда су кренули концерти: један, други, трећи, годишњи, новогодишњи, гостовање у Мађарској…и, искрено, свидело ми се. Тако је све кренуло – наводи млади музичар.
Петар је завршио и средњу музичку школу – теоретски одсек, и Техничку школу за електротехничара рачунара. „Ишао сам упоредо у две школе. Није било лако, али мислим да ми је то дало добру основу“ истиче. Сада је студент Природно-математичког факултета у Новом Саду, где студира упоредо са обавезама у КУД-у.
- Живећу у Новом Саду, али ћу долазити у Шабац на пробе и концерте. Није лако, али може да се уклопи, већ сам навикао на тај ритам. Кад нешто волиш, онда се нађе начин, каже, и додаје да улога шефа оркестра носи много више од онога што публика види на сцени.
- Људи виде само сцену – ја стојим испред, дам знак, крене музика. Али најтежи део је у сали, пре пробе. Окупити све, да дођу на време, да се наштимују, да се попије кафа – и то је део пробе и наступа. После тога треба одржати дисциплину, а ја сам млађи од свих њих. Ту је најважније узајамно поштовање. Ако ја поштујем њих, очекујем да и они поштују мене. За сада све функционише јако добро, јер смо сви ту због истог циља – да свирамо, да ширимо и чувамо традицију и да радимо оно што волимо. Оркестар „Абрашевића“ броји око 17–18 редовних чланова, а за веће концерте буде и до 25 музичара. За Новогодишњи концерт имали смо 12–13 виолина, три дувача, три хармонике, ритам секцију. То је велики састав и велика одговорност – објашњава Павле.
Кад год свирам, трудим се да уживам, било да је свирка у ресторану, кафани или на концерту. Нисам неки велики техничар, али имам срца и мислим да то људи препознају. Кад засвирам за своју душу, или у најближем кругу пријатеља и породице, избор је најчешће нешто од Здравка Чолића. Тај репертоар кад
запевам је нешто што ме стварно опушта
Од класике до двојке
Иако је музички образован кроз класичну школу, Павле признаје да му је народна музика ближа.
- Више се проналазим у народној музици, посебно оној која је везана за фолклор, кореографије и сплетове. Ту могу да се направе јако лепи аранжмани и извођења. Тежимо томе да будемо на што вишем нивоу, да можемо да се такмичимо и наступамо и ван Србије – наводи.
Свира и пева и ван КУД-а, по позиву, најчешће у ресторанима.
- Кад год свирам, трудим се да уживам, било да је свирка у ресторану, кафани или на концерту. Нисам неки велики техничар, али имам срца и мислим да то људи препознају. Кад засвирам за своју душу, или у најближем кругу пријатеља и породице, избор је најчешће нешто од Здравка Чолића. Тај репертоар кад запевам је нешто што ме стварно опушта.“
Подршку породице има од самог почетка.
- Родитељи су увек били уз мене. Поносни су, а то ми је најважније – каже Павле.
Упркос младости, Павле Васић успешно спаја студије, оркестар и концертне обавезе, показујући да младост, знање и љубав према музици, побеђују. У случају Абрашевића, доказује да ово друштво има сигурну будућност, ослоњену на нове генерације које традицију не носе као терет и нешто наметнуто, већ као привилегију обликовану рукама и талентом оних који је истински воле.
С.Г.
Најновији број
22. јануар 2026.
