Најлепше је кад те ученици превазиђу

„Где ја стадох, ти продужи“. Том поруком Маријана Исаковић се на Фејсбуку опростила од Шабачке гимназије и отишла у заслужену пензију. У „кући старој“ се образовала и подучавала генерације.

-Одлазим задовољна, а нека продужи онај ко буде имао снаге. Волела бих да се појави неко ко има превелику љубав и поштовање за Гимназију као храм знања, а то може да буде само неко ко је похађао.

Та школа је обликовала нашу свест кроз живот- истиче на почетку.

Фото: Приватна архива

У школској учионици, где је скоро три деценије држала наставу из српског језика, генерације ученика први пут су заволеле граматику и писану реч. Многи од њих касније су се враћали са републичких такмичења са наградама, а још чешће са одлуком да наставе пут који је управо ту почео. Није им давала готова упутства ни формуле успеха, већ је веровала у лични пример и у то да се озбиљан пут гради онда када постоји унутрашњи разлог да се њиме иде.

Школа као судбина
Њен боравак у школи почео је сплетом околности који често зовемо судбином. Мајка Рада, учитељица, оставила је трагове на душама својих ученика и сви је и данас са љубављу помињу. Након порођаја у сеоској амбуланти одмах се вратила на наставу.

-Недавно сам срела најстарију генерацију њених ученика који су се присећали како су ме љуљали у колевци у паузама између часова јер тада за сеоске учитељице није било породиљског боловања. Зато се шалим да је мени школа суђена- каже Маријана Исаковић.

Талентована за књижевност, изузетан ђак и успешан такмичар- околина је за њену будућност имала велика очекивања, али је она бирала свој пут.

-Моја професорка Мара Којић је сматрала да је једини прави посао за таквог ђака медицина, покојни Зоран Амиџић код кога сам водила разгласну станицу је инсистирао да се упишем на новинарство. Свако је за мене бирао оно што је сматрао исправним, међутим, мој тата је рекао да је најбоље да наставим породичну традицију и радим у просвети. Веровао је да ћу као и мајка моћи на прави начин да подижем своју децу, имаћу времена за све и уживаћу у свом послу. И није погрешио- истиче.

Фото: Приватна архива

Пут ка професури
Сматрајући да просветни радник, ако заслужи љубав ученика и поштовање њихових родитеља, себи оставља трајан споменик, Маријана Исаковић одлучује се за просвету. Књижевност је у то време била популарна, конкуренција за упис на факултет изузетна.

-Завршила сам југословенску и светску књижевност и нисам носила никакву додатну диплому, сматрајући да се са својим оценама из Гимназије свакако уписујем. То је била генерација одличних ђака и сви су постали врсни професори- подвлачи.

Тата Новак Митровић је био најмлађи председник општине у Југославији и посланик у Савезној скупштини. И данас за њега има само речи хвале.

-Био је значајан привредник, политичар и изузетно вредан човек о којем нико у Шапцу није могао да каже ружну реч. Нисам ни била свесна његовог утицаја, сећам се само да је прилично одсуствовао од куће. То је било време када су васпитање и друштвени односи били такви да се привилегије нису показивале. Данас сам поносна на оно што је мој отац урадио у смислу да, кад год неко прича о мени или брату, каже „Није ни чудо што сте постали добри људи, имали сте одличне родитеље“- наглашава.

Међутим, живот је испитивао на путу ка професури. У гимназији је била књижевно- публицистички смер и заинтересовала се за новинарство. Једна посета школској приредби вратила је где је одувек припадала.

-Дошла сам на приредбу у Гимназију коју је организовала моја пријатељица и колегиница Споменка Попадић. Видевши ђаке на сцени који су изводили представу на немачком језику први пут сам пожелела да радим у школи. Када је син Сава био први разред, почела сам да радим, веома добро се снашла, међутим, директор је имао неки други план. Онда се десило да су ме позвали у тадашњу Селову школу на замену. Тих шест година памтим као можда и најлепше, јер сам добила изузетну генерацију деце, касније републичке прваке из српског језика. Са њима сам постизала најзначајније резултате као професор- напомиње.

Живот изван Србије
Осам година, са прекидима, провела сам са породицом у иностранству, највише Немачкој и Француској. Радила сам на радију Солеил, водила сам турнеје наших највећих звезда попут Здравка Чолића и Драгане Мирковић, била дописник спортских часописа из Француске. Повратак у Србију је био неминован, јер сам увек желела да се посветим свом послу. Морам да се похвалим да је Сава захваљујући боравку тамо и свом природном таленту научио да говори течно шест језика и то је велики капитал који смо донели из иностранства. Постао је грађанин света, њему је ући у авион као свима нама отићи у продавницу. То је оно на шта сам поносна, све остало је пролазног карактера.

На челу Позоришта и Гимназије
Из учионице је, готово неочекивано, отишла у позориште, где је као средњошколка била млада глумица. Уследио је позив за помоћ, али овога пута, менаџменту.

-Позориште је било у кризи и требало је на неки начин попунити репертоар док не стигну нова програмска средства. Ту сам исказала менаџерски таленат. Упознала сам бројне глумце и режисере и први пут видела позориште „иза сцене“. Тај период памтим по најбољим представама из Београда које су се играле у Шапцу и људима које сам тамо упознала- присећа се времена када је била на челу шабачког театра.

Дубоко у себи осећала је да том свету не припада свим срцем као просвети и да је њено место за катедром. Још није напустила позориште, а већ је почела да ради у Шабачкој гимназији са нормом 30 одсто. Остала је 22 године.

-Занимљиво је да сам већином добила своје одељење из Селове школе и наставила рад са својим ђацима. То је било најбоље одељење у историји Гимназије. Кад ми се указала прилика, почела сам да радим као професор са пуном нормом, била и разредни старешина и извела успешне генерације- додаје.
Временом, силом прилика, Гимназија је почела да губи репутацију, а смањио се и број одељења.

Време подела
Имала сам среће да ме колектив бира увек са великим процентом, никад није било испод 80 посто. Да је било супротно, одбила бих. Данас су велике поделе, не слушамо једни друге и нико не жели да чује ничији аргумент осим да наметне своје мишљење, што доводи до готово немогућих ситуација за рад. Мислим да школа не иде у добром правцу и да мора доћи до темељног реза. Треба почети од вртића, јер сад је за неке већ касно. Ми добијамо већ формиране ставове родитеља и деце и то се веома тешко исправља.

Сазрело је мишљење у колективу да би требало нешто мењати и предложили су да она буде носилац тих промена. Њене менаџерске вештине поново су препознате.

-Имала сам много приватних обавеза и није то био прави моменат. Ипак, прихватила сам ту обавезу и дошла на чело Гимназије. Ни то није ишло лако. Некима из позоришта које сам напустила није се допала та идеја, па су пробали то да саботирају. Међутим, залагањем колектива и мојом личном борбом нису успели да осујете моје постављење. Драго ми је што сам и дан данас са свим људима из позоришта у добрим односима и да упркос свему тај период сви памтимо по лепом- прича.

Само неки од успеха за време њеног руковођења школом су сарадња са Кином и Русијом, као и оснивање Друштва пријатеља гимназије. У посету је долазило чак 11 амбасадора, од Финске до Француске. Организована су републичка такмичења на највишем нивоу, а бина испред Градске куће сваке године испуњена најуспешнијим гимназијалцима.

Фото: Приватна архива

Пријатељства- капитал који нема цену
Најнапорнији део каријере догодио се када је истовремено водила Академију струковних студија која обухвата три високе школе и Гимназију. Почетни отпор „према некоме ко је дошао са стране“ брзо је савладала дипломатским способностима и посвећеним радом.

-Дешавало ми се да у току једног дана имам три наставно- научна и наставничко веће. Имали смо завидан упис студената и врло сам поносна на сарадњу с колегама- истиче.

Директорску функцију у Гимназији напустила је у време надолазеће друштвене кризе, када је, како каже, проценила да ствари које се дешавају нису у њеној моћи.

-У моменту кад сам осетила да то превазилази моју снагу решила сам да напустим руковођење школом. Наставила сам да се бавим професуром и одатле отишла у пензију- наводи.

О политици
Била сам члан само Савеза комуниста, и то у време кад сам била средњошколка, на предлог својих професора као што је Мирослав Јовановић о којима и дан данас говорим са поштовањем. То је тад био доказ угледа и онога што су о теби у школи мислили. Никад нисам била члан ниједне друге партије и то с поносом истичем из разлога што су ме увек тражили и једни и други. Ником не дугујем своје успехе, ни професионалне, ни приватне.

Са ученицима је увек поступала као са својим сином. Та блискост премашује оквире учионице, па је деца њених ђака данас зову баком, а она њих сматра унуцима.

-Не постоји лепши посао од рада са децом. Научили су ме да волим живот, да се радујем другарству, а ја сам њих учила да буду добри људи, да је важно да имају комплетан живот, да не скупљају оцене, дипломе и потврде, ако је цена тога да на том путу изгубе радост и здравље. Мој огромни капитал који сам понела из школе је безброј пријатељстава и познанстава. Поносна сам на своје ђаке, оне који су написали књиге, који зарађују захваљујући бар неком делу знања које сам у њих уградила. Најлепше је кад доживиш да те ученици превазиђу- закључује Маријана Исаковић.