Фото: Приватна архива
50 ГОДИНА МАТУРЕ ПРВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ПЕДАГОШКЕ АКАДЕМИЈЕ
Десети сусрети генерације
Прошлог петка прва генерација ученика Педагошке академије у Шапцу, која је почела са радом 1972. године, обележила је 50 година матуре. При окупљању пред зградом у којој су похађали наставу, понеко је другарице и другоме поздравио стиховима Нових фосила: “Како је добро видети те опет, ставити руке на твоја рамена”. У атмосферу, где је била прозивка, друштво је добило два питања: “Шта славим, 50 година, 5 деценија или пола века?” и “Да ли је ово прослава матуре?”
Свима је прво питање било јасно, јер те речи имају исто значење, али за друго углавном нису дали прави одговор. Готово сви су мислили да је прослава матуре, али то није годишњица прославе матуре због прохујалих година, већ обележавање годишњице матуре.
Сетили су се успомена из школских клупа, професора, прича и догодовштина. У одељењу 4-2 су била и 4 друга, а Љиља и Мица су им у стара времена поделиле фотографије са коментаром “Четири пелцера из 4-2”. Сада је један од њих показао ту фотографију са поруком другарица и списком ученика који су матурирали 1976. године, који је објављен у “Летопису” штампаном 1994. године. Један од другова се зове Миленко, а у “Летопису” пише Миленка, а два другара су умрла, па то значи да више нису остала два пелцера, него један. Смех је привукла и прича, када је друг на утакмици “Металопластике” на отвореном игралишту Соколског дома, желео да прескочи ограду да не би платио карту, али је поцепао панталоне и мајицу, па је то била неколико пута већа штета од цене карте, јер се тада нису носили модели поцепане и крпљене гардеробе.
Анегдота, које се још увек сви сећају и препричавају, настала је 1991. године, када у градовима половина кућа и станова није имала фиксне телефоне, а мобилни нису постојали. Раде је ишао код другарица и другова, који нису имали телефоне, да их позове на годишњицу матуре. Дошао је преморен од врућине у јуну, пред кућу другарице Гоце и звонио на звоно. Изашао је њен муж и питао: “А, ко сте ви?” Раде је рекао: “Ја сам муж ваше жене”. Човек га је мрко погледао и узвикнуо: “А, шта сам јој ја!”
Схвативши своју грешку Раде је одговорио: “Јој, извини! Ја сам школски друг Гоцин и зовем на прославу матуре”. Онда је обадвојици били лакше.
Већина друштва је остала у пријатељским, а понеко и кумовским односима, јер су их спајале учионице, игралишта, екскурзије, журке и забава, што се и данас памти и преноси причама о лепим временима.
После фотографисања, прозивки у амфитеатру и шетњи по школи, дружење је настављено пети пут у ресторану “Цар” од десет сусрета генерације. Уживали су уз музику из старих времена, а остаће запамћено да се више играло и певало него на претходним окупљањима. Да ли није жал за младошћу?
Свима је прво питање било јасно, јер те речи имају исто значење, али за друго углавном нису дали прави одговор. Готово сви су мислили да је прослава матуре, али то није годишњица прославе матуре због прохујалих година, већ обележавање годишњице матуре.
Сетили су се успомена из школских клупа, професора, прича и догодовштина. У одељењу 4-2 су била и 4 друга, а Љиља и Мица су им у стара времена поделиле фотографије са коментаром “Четири пелцера из 4-2”. Сада је један од њих показао ту фотографију са поруком другарица и списком ученика који су матурирали 1976. године, који је објављен у “Летопису” штампаном 1994. године. Један од другова се зове Миленко, а у “Летопису” пише Миленка, а два другара су умрла, па то значи да више нису остала два пелцера, него један. Смех је привукла и прича, када је друг на утакмици “Металопластике” на отвореном игралишту Соколског дома, желео да прескочи ограду да не би платио карту, али је поцепао панталоне и мајицу, па је то била неколико пута већа штета од цене карте, јер се тада нису носили модели поцепане и крпљене гардеробе.
Већина друштва је остала у пријатељским, а понеко и кумовским односима
Анегдота, које се још увек сви сећају и препричавају, настала је 1991. године, када у градовима половина кућа и станова није имала фиксне телефоне, а мобилни нису постојали. Раде је ишао код другарица и другова, који нису имали телефоне, да их позове на годишњицу матуре. Дошао је преморен од врућине у јуну, пред кућу другарице Гоце и звонио на звоно. Изашао је њен муж и питао: “А, ко сте ви?” Раде је рекао: “Ја сам муж ваше жене”. Човек га је мрко погледао и узвикнуо: “А, шта сам јој ја!”
Схвативши своју грешку Раде је одговорио: “Јој, извини! Ја сам школски друг Гоцин и зовем на прославу матуре”. Онда је обадвојици били лакше.
Већина друштва је остала у пријатељским, а понеко и кумовским односима, јер су их спајале учионице, игралишта, екскурзије, журке и забава, што се и данас памти и преноси причама о лепим временима.
После фотографисања, прозивки у амфитеатру и шетњи по школи, дружење је настављено пети пут у ресторану “Цар” од десет сусрета генерације. Уживали су уз музику из старих времена, а остаће запамћено да се више играло и певало него на претходним окупљањима. Да ли није жал за младошћу?
Најновији број
18. јун 2026.
