НАШИ У ДИЈАСПОРИ
НЕМАЊИН ПУТ У НАСУ
Немања Ђурић, рођени Шапчанин, владимирачки и шабачки ђак, и београдски студент, један је од ретких стручњака у НАСА центру у Вашингтону, који ради одговоран посао у одељењу за сателитске програме, а није амерички држављанин. Штавише, у овом делу програма НАСЕ једини је са српским пасошем. Од ове јесени је, са препоруком и материјалном подршком најпознатије америчке Агенције за свемирска истраживања, уз редован рад, и редован студент постдипломских студија на „Колеџ парк“ универзитету у Мериленду.
До пре само четири године, Немања о нешто сличном није ни сањао. Био је успешни студент пете, завршне године Саобраћајног факултета у Београду, одсека за телекомуникације. Онда је, у јуну 2003. године, примио позив од Универзитета „Колеџ парк“ у Мериленду, САД, да се школује у Америци. Претходно је, непуне две године раније, на препоруку и предлог свог професора - ментора у Београду, конкурисао за усавршавање на једном од америчких универзитета. Бројну документацију са свим резултатима и успесима у свом млађаном животу, послао је на почетку четврте године студија... Прошло је, међутим, готово две године без одговора. Немања је већ био на петој години и пред завршетком студија. За документацију је мислио да је негде затурена и заборављена, кад је стигао позив из Америке, тачније из Универзитета „Колеџ парк“ . Нашао се у озбиљној дилеми: да ли да остане у земљи и за неколико месеци стекне диплому саобраћајног инжењера ““ смера за телекомуникације, или да путује и настави студије у Мериленду. Уз обавезу да му обезбеди 39. 000 долара годишње, 28. 000 за школовање и 11. 000 за животне трошкове, „Колеџ парк“ универзитет му је одмах послао и зелену (усељеничку) карту. Ово последње права је реткост за случајеве студирања и најталентованијих студената у Америци. То је, уз остало, Немању и преломило. Прихватио је изазов без обзира што је био свестан да мора да усаврши своје добро знање енглеског језика. „Владаћеш језиком, тек кад будеш сањао на њему“ ““ рекли су му пријатељи и познаваоци. Тако је, убрзо по добијању позива, Немања отпутовао у Мериленд.
Првак школе у првом разреду
Ко је, заправо, Немања Ђурић, наше горе лист?
Рођен је у Шапцу 14. 12. 1979. године у породици просветних радника из Владимираца, мајке Милице и оца Јанка. (Касније је породицаЂурић увећана за још једног члана: Немањиног млађег брата Игора.). Основну школу „Жика Поповић“ у Владимирцима завршио је као један од најбољих ученика. Тако је наставио и у Шабачкој гимназији ““ математички смер, и на студијама у Београду.
Шахом се бавио од раног детињства. Прво место на првенству школе, у конкуренцији осам разреда, освојио је као ““ ђак првак. Од руке су му ишли и многи спортови. Определио се за фудбал и играо у подмлатку „Мачве“. Одласком на студије, због обавеза, спорт му је постао рекреација. До данас.
Све што је Немањи у допису са универзитета у Мериленду обећано, по доласку у Америку је и испуњено. Али, 11. 000 долара, колико је остајало по плаћању школарине, у скупој америчкој престоници, није било довољно ни за преживљавање. Зато је Немања, уз редовну наставу, и радио, најпре у продавници, потом као спасилац на базену и најзад, пред крај, у ексклузивном ресторану. Само за стан плаћао је 1. 200 долара месечно. То је била половина закупнине. Другу половину плаћао је колега с факултета и пријатељ Виталиј, који је са породицом из Русије у Америку дошао 1993. године.
Оно што је у Немањиној причи о школовању у Америци и запослењу у НАСИ најзанимљивије (не и за овог скромног, доскорашњег дечака и младића из Владимираца), је податак да он, по доласку у Мериленд, није могао да настави студије саобраћајног или каквог сличног факултета у чијој су основи телекомуникације. Таквог смера на „Колеџ парк“ универзитету једноставно није било. Најближи је, по структури наставе, био Факултет Цомпутер сциенце. Немања је прихватио да почне, практично из почетка, мада му је, од испита положених на готово пет година студија у Београду, признато тек за непуне две године. Стечено знање, самосвест, психичка чврстина и одлучност, поред осталих добрих особина оног младог човека, били су довољни да студије заврши у рекордном року као један од најбољих у класи. Свечаној додели диплома 21. маја ове године у Мериленду присуствовали су и Немањини родитељи: мајка Милица, наставник практичне наставе у Трговинској школи у Владимирцима, и отац Јанко, професор руског језика, тренутно председник општине овог посавотамнавског места.
Странац у НАСИ
Одмах по завршетку студија, Немања је на интернет стране поставио своју стручну биографију и већ у јуну добио позив да се јави на разговор у НАСА центар у Вашингтону. За њега је то било велико признање, али и изненађење, јер ова чувена америчка национална институција запошљава махом америчке држављане, а он још има српски пасош. Провера знања из готово свих области, укључујући и педагошко-психолошке тестове, трајала је пуних осам сати, а комплетан систематски преглед неколико дана. Пошто је у свему испунио услове, питали су га колику годишњу плату тражи. Рекао је 50.000 долара, што је неки максимум за странце његовог ранга. Дали су му десет хиљада долара више, уз обавезу да сносе пуне трошкове његовог даљег усавршавања.
Од како се отиснуо преко океана, млади стручњак за сателитске програме сваке године два пута долази у Србију, за Илиндан ““ славу својих предака, и Божић. Отац Јанко за сина каже да је велики родољуб, и да ништа за њим не заостаје син Игор коме је до завршетка студија фармације у Београду преостало још пет испита.
„Глас Подриња, 21. октобар 2007.
КАД СЕ СВЕМИР ОТВАРА
Од како се запослио у НАСИ 2007. године Немања Ђурић није мењао радно место. И даље ради у НАСИ, још на одговорнијем и захтевнијем послу. У својој области, у истраживачко-научном раду и његовој примени у пракси, тек би требало да се оствари као научник.
Мајка Милица, професор у Средњој школи у Владимирцима, рекла ми је, после повратка из Москве, где је преко летњег распуста боравила код супруга Јанка, Немањиног оца, представника Привредне коморе Србије у Русији, да је Намања веома задовољан послом и условима живота и рада у Вашингтону. Он се још усавршава и од њега се тек могу очекивати значајни резултати у овој, за ширу јавност, тајанственој области науке.
До пре само четири године, Немања о нешто сличном није ни сањао. Био је успешни студент пете, завршне године Саобраћајног факултета у Београду, одсека за телекомуникације. Онда је, у јуну 2003. године, примио позив од Универзитета „Колеџ парк“ у Мериленду, САД, да се школује у Америци. Претходно је, непуне две године раније, на препоруку и предлог свог професора - ментора у Београду, конкурисао за усавршавање на једном од америчких универзитета. Бројну документацију са свим резултатима и успесима у свом млађаном животу, послао је на почетку четврте године студија... Прошло је, међутим, готово две године без одговора. Немања је већ био на петој години и пред завршетком студија. За документацију је мислио да је негде затурена и заборављена, кад је стигао позив из Америке, тачније из Универзитета „Колеџ парк“ . Нашао се у озбиљној дилеми: да ли да остане у земљи и за неколико месеци стекне диплому саобраћајног инжењера ““ смера за телекомуникације, или да путује и настави студије у Мериленду. Уз обавезу да му обезбеди 39. 000 долара годишње, 28. 000 за школовање и 11. 000 за животне трошкове, „Колеџ парк“ универзитет му је одмах послао и зелену (усељеничку) карту. Ово последње права је реткост за случајеве студирања и најталентованијих студената у Америци. То је, уз остало, Немању и преломило. Прихватио је изазов без обзира што је био свестан да мора да усаврши своје добро знање енглеског језика. „Владаћеш језиком, тек кад будеш сањао на њему“ ““ рекли су му пријатељи и познаваоци. Тако је, убрзо по добијању позива, Немања отпутовао у Мериленд.
Првак школе у првом разреду
Ко је, заправо, Немања Ђурић, наше горе лист?
Рођен је у Шапцу 14. 12. 1979. године у породици просветних радника из Владимираца, мајке Милице и оца Јанка. (Касније је породицаЂурић увећана за још једног члана: Немањиног млађег брата Игора.). Основну школу „Жика Поповић“ у Владимирцима завршио је као један од најбољих ученика. Тако је наставио и у Шабачкој гимназији ““ математички смер, и на студијама у Београду.
Шахом се бавио од раног детињства. Прво место на првенству школе, у конкуренцији осам разреда, освојио је као ““ ђак првак. Од руке су му ишли и многи спортови. Определио се за фудбал и играо у подмлатку „Мачве“. Одласком на студије, због обавеза, спорт му је постао рекреација. До данас.
Све што је Немањи у допису са универзитета у Мериленду обећано, по доласку у Америку је и испуњено. Али, 11. 000 долара, колико је остајало по плаћању школарине, у скупој америчкој престоници, није било довољно ни за преживљавање. Зато је Немања, уз редовну наставу, и радио, најпре у продавници, потом као спасилац на базену и најзад, пред крај, у ексклузивном ресторану. Само за стан плаћао је 1. 200 долара месечно. То је била половина закупнине. Другу половину плаћао је колега с факултета и пријатељ Виталиј, који је са породицом из Русије у Америку дошао 1993. године.
Оно што је у Немањиној причи о школовању у Америци и запослењу у НАСИ најзанимљивије (не и за овог скромног, доскорашњег дечака и младића из Владимираца), је податак да он, по доласку у Мериленд, није могао да настави студије саобраћајног или каквог сличног факултета у чијој су основи телекомуникације. Таквог смера на „Колеџ парк“ универзитету једноставно није било. Најближи је, по структури наставе, био Факултет Цомпутер сциенце. Немања је прихватио да почне, практично из почетка, мада му је, од испита положених на готово пет година студија у Београду, признато тек за непуне две године. Стечено знање, самосвест, психичка чврстина и одлучност, поред осталих добрих особина оног младог човека, били су довољни да студије заврши у рекордном року као један од најбољих у класи. Свечаној додели диплома 21. маја ове године у Мериленду присуствовали су и Немањини родитељи: мајка Милица, наставник практичне наставе у Трговинској школи у Владимирцима, и отац Јанко, професор руског језика, тренутно председник општине овог посавотамнавског места.
Странац у НАСИ
Одмах по завршетку студија, Немања је на интернет стране поставио своју стручну биографију и већ у јуну добио позив да се јави на разговор у НАСА центар у Вашингтону. За њега је то било велико признање, али и изненађење, јер ова чувена америчка национална институција запошљава махом америчке држављане, а он још има српски пасош. Провера знања из готово свих области, укључујући и педагошко-психолошке тестове, трајала је пуних осам сати, а комплетан систематски преглед неколико дана. Пошто је у свему испунио услове, питали су га колику годишњу плату тражи. Рекао је 50.000 долара, што је неки максимум за странце његовог ранга. Дали су му десет хиљада долара више, уз обавезу да сносе пуне трошкове његовог даљег усавршавања.
Од како се отиснуо преко океана, млади стручњак за сателитске програме сваке године два пута долази у Србију, за Илиндан ““ славу својих предака, и Божић. Отац Јанко за сина каже да је велики родољуб, и да ништа за њим не заостаје син Игор коме је до завршетка студија фармације у Београду преостало још пет испита.
„Глас Подриња, 21. октобар 2007.
КАД СЕ СВЕМИР ОТВАРА
Од како се запослио у НАСИ 2007. године Немања Ђурић није мењао радно место. И даље ради у НАСИ, још на одговорнијем и захтевнијем послу. У својој области, у истраживачко-научном раду и његовој примени у пракси, тек би требало да се оствари као научник.
Мајка Милица, професор у Средњој школи у Владимирцима, рекла ми је, после повратка из Москве, где је преко летњег распуста боравила код супруга Јанка, Немањиног оца, представника Привредне коморе Србије у Русији, да је Намања веома задовољан послом и условима живота и рада у Вашингтону. Он се још усавршава и од њега се тек могу очекивати значајни резултати у овој, за ширу јавност, тајанственој области науке.
Најновији број
25. април 2024.
