НАШИ У ДИЈАСПОРИ
ШУМ КАМИЧКА У ХУКУ НИЈАГАРЕ
Због предела где људска нога, тако-рећи, није крочила, због обиља шума, језера, река, непрегледних снежних масива, нигде тако разнобојног лишћа у јесен, кад посетилац има утисак да шума „пламти“; због уређених градова и насеља, чистих улица, паркова, спортских терена, шеталишта и других објеката и, уопште, чистоће животне околине као симбола државе и нације, Канаду сматрају једном од најлепших земаља света. Међу првима она је и по свом пространству, иако је тек само мањи њен део, онај ужи појас уз Сједињене Америчке Државе, више насељен. Севернији предели још су, што се тиче човека, празни. И, можда баш зато, тако очувани у лепоти недирнуте природе. Већ на неколико стотина километара од јужне границе (оне са јединим копненим суседом - САД) на север, путник-намерник, надлетајући у малом авиону предивне пределе, почиње да се усхићује непрегледним пространством шума и боја - од црвене боје јаворовог листа (овај лист је и заштитни знак Канаде и налази се на централном месту у застави ове северноамеричке државе), која је, баш као и све друге боје јесењег биља, у хиљадама нијанси - до белих, као најчистије млеко, снежних падина још неколико стотина километара даље на север. О пределима далеко од Нијагаре и Торонта у Онтарију, или Монтреала у Квебеку, према северу, да и не говоримо. Мало је речи да се то може описати, а мало је људи уопште то, осим на филму, и видело. Ипак, и поред свега тога, и поред језера са речним рукавцима и малим острвима, који у рану јесен својом лепотом толико задивљују посматрача, да му застаје дах, за Канађане, и бројне туристе који долазе у ову земљу, најпривлачније место су - Нијагарини водопади.
Место, на коме је наш највећи научник Никола Тесла изградио једну од првих хидроелектрана и где је доказао многе од својих научних теорија, сада је, са канадске стране, готово искључиво туристички град. На другој, америчкој обали Нијагаре, у ствари, на острву ове кратке по дужини, али моћне, и богате водом, реке, које припада америчком граду Бафалу, налази се споменик нашем великану. У граду (за канадске услове то је, више, градић) Ниагара Фаллс, Николи Тесли, највећем светском познаваоцу тајни електричне енергије, од којих су неке, и поред протеклих година и силног, у међувремену, напретка технологије и технике, још у доменима непознаница, у Спомен музеју града посвећен је посебан простор. Посетиоцу из далеке Србије и Југославије, препоносном што је знаменити научник из његовог Рода, све је то, ипак, недовољно, за оно што је Тесла оставио човечанству. Али, то је посебна тема. И овај, подужи увод, за белешке о нашим људима који живе у овом заиста лепом и изузетно уређеном граду уз саме величанствене водопаде, само је покушај да се, у најкраћим цртама, представи место где Срби, међу којима је не мали број из Шапца и Подриња, имају своју цркву, улицу, више хотела и мотела, конструкционих бироа и фирми, многих других објеката и - што је најважније - углед вредних и честитих људи и радника.
У породици Шапчанина Алексе ““ Аце Ђурковића, његове супруге Славице, и млађег сина Александра-Саше, у пространој и лепој кући у градићу НИАГАРА ФАЛЛС, уз светски знамените Нијагарине водопаде, у Канади, боравио сам у тешка времена за нашу земљу, за ову породицу српских родољуба, и за мене лично. Јер, било је то у априлу 1999. године, бомбе су падале по Србији и Југославији, ја (у то време) никако нисам успевао да нађем начин да се вратим у Отаџбину, а моји домаћини ““ осим кад нису били на послу ““ време су проводили поред ТВ пријемника, пратећи ситуацију, бринући се за блиске рођаке, пријатеље и свој народ у Србији. На сав глас су грдили НАТО и Америку, а нису штедели ни Канаду, своју другу домовину, јер су и авиони ове чланице НАТО-а ““ упркос супротном мишљењу већине Канађана ““ са безбедне висине бацали бомбе на недужни српски народ. У таквој ситуацији, наравно, имао сам мало времена да посветим овој изузетној породици мачванско-шабачког сензибилитета, бескрајно оданој родној груди, вери прадедовској и коренима. Ипак, забележио сам да је Алекса (1947) рођен у Дубљу, да је средњу и Вишу пољопривредну школу завршио у Шапцу и да је ““ после дипломирања 1967. године ““ студије наставио у Београду. Ту је упознао шармантну и лепу Славицу (1950), која је похађала економску школу. Венчали су се 1968. године и већ следеће, кад им се родио син Дејан, отишли су у Канаду, у туристичко место Ниагара Фаллс. Дејан је остао код баке Гроздане у Шапцу и са њом у Канаду дошао 1971. године.
Аца и Славица су, у почетку, као што је то уобичајено код свих новопридошлица у ову велику земљу на северноамеричком континенту, радили све и свашта да би ““ будући да су живели скромно и штедели ““ 1974. године купили мотел «МАПЛЕ ХАВЕН и у њему радили две и по године. Лепо су зарађивали, али су били и конобари, и сервисери, и баштовани, и кувари, и менаџери; уређивали собе и целокупни ентеријер, речју: радили и по 20 часова дневно. Само тако је мотел, уз још две запослене жене, могао да функционише како ваља, да задовољи високе критеријуме размажених туриста из Америке, Канаде и других земаља света.
У Југославији се у то време лепо живело, носталгија је чинила своје, и породица Ђурковић је одлучила да све прода и врати се у своју земљу. Тако су се, 1977. године, поново обрели у Шапцу, где су купили кућу у улици Вере Благојевић број 31. Пошто су возили велики амерички аутомобил «Олдсмобил», комшије и суграђани су их прозвали - «Американци». Славица прву годину није радила, а онда је - у сопственом локалу ““ отворила продавницу конфекције «Ресава». Аца се запослио у Фабрици шећера и у њој радио четири године (прве две, док је била у изградњи, у улици Војводе Бране, а друге две у непосредној производњи). Из Шећеране је прешао у тадашњи ООУР Â«Ратаркоопа» у Рибаре где је, у својој струци, радио још четири године. Ђурковићима се у Шапцу породица увећала. Славица и Аца добили су сина Александра (1984). Дружили су се, имали пуно пријатеља (посебно блиски су били са Слободанком и др Цаном Васићем), живели пун живот у свом граду и својој земљи. Ненадано за све, Аца је, 1988. године, предосећајући неприлике у Југославији, решио да све оставе и поново се врате у Канаду. Прво је, са братом Војом, дошао сам, а неколико месеци касније придружили су му се супруга Славица и син Дејан, који је у међувремену одслужио ЈНА. У Ниагари Фаллсу, где су, приликом претходног боравка, стекли углед честитих, часних и вредних људи ““ лако су добили нови шансу. Сву уштеђевину и велики рад заложили су у мотел ЊИТЕ РОСЕ, са 27 соба, само десет минута удаљен од знаменитих водопада. Та инвестиција, међутим, није била добра. Купљен у вансезони, мотел је више трошио него што је давао. Ђурковићи су морали да одустану и - крену изнова...
Данас је Славица пословођа у Хотелу «БУДГЕТЕЛ, а Алекса, са сином Дејаном, који се осамосталио и има своју породицу, и братом Војом, ради на унутрашњој декорацији нових зграда. Посао им добро иде и за сад не намеравају да га мењају. Саша је најбољи ђак у средњој школи, а њихова кућа, у улици ЕЛДОРАДО, веома је близу Српске православне цркве Светог Ђорђа, у чијем раду (управо је у то време преуређивана и проширивана) Алекса и сви Ђурковићи, дају велики допринос.
„Глас Подриња“, 19. април 2001.
Хоћемо ли у Шабац на вашар...? Хоћемо!
Врањанка родом, жестока и добра до лепоте и бола, снажна као личност и, истовремено, мека као памук и чврста као челик, Славица Ђурковић у многоме Шабац доживљава као свој град. Није ни чудо што је и ове ране јесени са супругом Алексом, управо пред Малу Госпођу и чувени шабачки вашар, дошла на одмор у свој стан у Мачванској улици у Шапцу. У Нијагари Фалсу још ради на истом радном месту, а Алекса је у пензији.
Синови Дејан и Саша завршили су школе и имају своју агенцију за продају некретнина.
Место, на коме је наш највећи научник Никола Тесла изградио једну од првих хидроелектрана и где је доказао многе од својих научних теорија, сада је, са канадске стране, готово искључиво туристички град. На другој, америчкој обали Нијагаре, у ствари, на острву ове кратке по дужини, али моћне, и богате водом, реке, које припада америчком граду Бафалу, налази се споменик нашем великану. У граду (за канадске услове то је, више, градић) Ниагара Фаллс, Николи Тесли, највећем светском познаваоцу тајни електричне енергије, од којих су неке, и поред протеклих година и силног, у међувремену, напретка технологије и технике, још у доменима непознаница, у Спомен музеју града посвећен је посебан простор. Посетиоцу из далеке Србије и Југославије, препоносном што је знаменити научник из његовог Рода, све је то, ипак, недовољно, за оно што је Тесла оставио човечанству. Али, то је посебна тема. И овај, подужи увод, за белешке о нашим људима који живе у овом заиста лепом и изузетно уређеном граду уз саме величанствене водопаде, само је покушај да се, у најкраћим цртама, представи место где Срби, међу којима је не мали број из Шапца и Подриња, имају своју цркву, улицу, више хотела и мотела, конструкционих бироа и фирми, многих других објеката и - што је најважније - углед вредних и честитих људи и радника.
У породици Шапчанина Алексе ““ Аце Ђурковића, његове супруге Славице, и млађег сина Александра-Саше, у пространој и лепој кући у градићу НИАГАРА ФАЛЛС, уз светски знамените Нијагарине водопаде, у Канади, боравио сам у тешка времена за нашу земљу, за ову породицу српских родољуба, и за мене лично. Јер, било је то у априлу 1999. године, бомбе су падале по Србији и Југославији, ја (у то време) никако нисам успевао да нађем начин да се вратим у Отаџбину, а моји домаћини ““ осим кад нису били на послу ““ време су проводили поред ТВ пријемника, пратећи ситуацију, бринући се за блиске рођаке, пријатеље и свој народ у Србији. На сав глас су грдили НАТО и Америку, а нису штедели ни Канаду, своју другу домовину, јер су и авиони ове чланице НАТО-а ““ упркос супротном мишљењу већине Канађана ““ са безбедне висине бацали бомбе на недужни српски народ. У таквој ситуацији, наравно, имао сам мало времена да посветим овој изузетној породици мачванско-шабачког сензибилитета, бескрајно оданој родној груди, вери прадедовској и коренима. Ипак, забележио сам да је Алекса (1947) рођен у Дубљу, да је средњу и Вишу пољопривредну школу завршио у Шапцу и да је ““ после дипломирања 1967. године ““ студије наставио у Београду. Ту је упознао шармантну и лепу Славицу (1950), која је похађала економску школу. Венчали су се 1968. године и већ следеће, кад им се родио син Дејан, отишли су у Канаду, у туристичко место Ниагара Фаллс. Дејан је остао код баке Гроздане у Шапцу и са њом у Канаду дошао 1971. године.
Аца и Славица су, у почетку, као што је то уобичајено код свих новопридошлица у ову велику земљу на северноамеричком континенту, радили све и свашта да би ““ будући да су живели скромно и штедели ““ 1974. године купили мотел «МАПЛЕ ХАВЕН и у њему радили две и по године. Лепо су зарађивали, али су били и конобари, и сервисери, и баштовани, и кувари, и менаџери; уређивали собе и целокупни ентеријер, речју: радили и по 20 часова дневно. Само тако је мотел, уз још две запослене жене, могао да функционише како ваља, да задовољи високе критеријуме размажених туриста из Америке, Канаде и других земаља света.
У Југославији се у то време лепо живело, носталгија је чинила своје, и породица Ђурковић је одлучила да све прода и врати се у своју земљу. Тако су се, 1977. године, поново обрели у Шапцу, где су купили кућу у улици Вере Благојевић број 31. Пошто су возили велики амерички аутомобил «Олдсмобил», комшије и суграђани су их прозвали - «Американци». Славица прву годину није радила, а онда је - у сопственом локалу ““ отворила продавницу конфекције «Ресава». Аца се запослио у Фабрици шећера и у њој радио четири године (прве две, док је била у изградњи, у улици Војводе Бране, а друге две у непосредној производњи). Из Шећеране је прешао у тадашњи ООУР Â«Ратаркоопа» у Рибаре где је, у својој струци, радио још четири године. Ђурковићима се у Шапцу породица увећала. Славица и Аца добили су сина Александра (1984). Дружили су се, имали пуно пријатеља (посебно блиски су били са Слободанком и др Цаном Васићем), живели пун живот у свом граду и својој земљи. Ненадано за све, Аца је, 1988. године, предосећајући неприлике у Југославији, решио да све оставе и поново се врате у Канаду. Прво је, са братом Војом, дошао сам, а неколико месеци касније придружили су му се супруга Славица и син Дејан, који је у међувремену одслужио ЈНА. У Ниагари Фаллсу, где су, приликом претходног боравка, стекли углед честитих, часних и вредних људи ““ лако су добили нови шансу. Сву уштеђевину и велики рад заложили су у мотел ЊИТЕ РОСЕ, са 27 соба, само десет минута удаљен од знаменитих водопада. Та инвестиција, међутим, није била добра. Купљен у вансезони, мотел је више трошио него што је давао. Ђурковићи су морали да одустану и - крену изнова...
Данас је Славица пословођа у Хотелу «БУДГЕТЕЛ, а Алекса, са сином Дејаном, који се осамосталио и има своју породицу, и братом Војом, ради на унутрашњој декорацији нових зграда. Посао им добро иде и за сад не намеравају да га мењају. Саша је најбољи ђак у средњој школи, а њихова кућа, у улици ЕЛДОРАДО, веома је близу Српске православне цркве Светог Ђорђа, у чијем раду (управо је у то време преуређивана и проширивана) Алекса и сви Ђурковићи, дају велики допринос.
„Глас Подриња“, 19. април 2001.
Хоћемо ли у Шабац на вашар...? Хоћемо!
Врањанка родом, жестока и добра до лепоте и бола, снажна као личност и, истовремено, мека као памук и чврста као челик, Славица Ђурковић у многоме Шабац доживљава као свој град. Није ни чудо што је и ове ране јесени са супругом Алексом, управо пред Малу Госпођу и чувени шабачки вашар, дошла на одмор у свој стан у Мачванској улици у Шапцу. У Нијагари Фалсу још ради на истом радном месту, а Алекса је у пензији.
Синови Дејан и Саша завршили су школе и имају своју агенцију за продају некретнина.
Најновији број
25. април 2024.
