СВЕ НАШЕ ГОДИНЕ

Већ смо пославили Нову годину по грегоријанском календару, а у поноћ, 13. јануара, стигла је још једна, по јулијанском, у нас позната као Српска. Некада забрањивана, а никад забрањена, прослављана је у тајности, што јој је давало посебну драж и готово мистицизам. Овај дан зове се још и Мали Божић и Васиљевдан, с обзиром да је посвећен Светом Василију Великом, епископу Кесарије Кападокијске. Овај Светитељ се назива „пчелом цркве Христове“, која носи мед вернима, а јеретицима жаоку. Свој живот је посветио Богу, молитви, служењу и помагању ближњима. Сачувана су његова многобројна дела: богословска, апологетска, подвижничка и канонска. Саставио је текст литургије, која носи његово име, а служи се десет пута у години, између осталог, 14. јануара, када се у храмовима чита и молебан за Нову годину. Тог дана се меси посебан колач од пројиног брашна, звани василица, у који се у неким крајевима ставља семе разних житарица и поврћа да би година била родна. Негде се у овај колач стављају и делови разног воћа да би година била берићетна, а често и пара, по узору на Божић. Васиљевдан неки празнују и као своју крсну славу.
Симболика празновања Нове године указује на ишчекивање новог и наду да ће то ново бити „боље, лепше и веће“ од старог. Нада умире последња. Атински мудраци су чекали Нову реч, Јевреји Новог човека, Месију (кога чекају и данас), а по свему судећи, Срби су велику наду полагали у Нове године. Поред поменутих , некада смо прослављали још две. Вероватно је да су наши древни преци и пре описмењавања и појаве календара умели да временски одреде годину и у њој дане које би требало издвојити. Траг о томе постоји у „чртама и резама“ а касније у дрвеним народним рабошима. Календар је био штап изрезбарен са све четири стране. Свака страна је представљала годишње доба, а црте, дуже и краће, тање и дебље урезане ““ дане и празнике. Према неким изворима из словенске митологије, некада смо Нову прослављали 1-ог марта, који је назван Мартиндан или Летник. Тај дан је одабран да град (лед) не би уништио летину, а веровало се да је добро окусити и зготовљене коприве, „на живот и здравље“. Као почетак Нове године код нас се означавао и 1. односно 14. септембар по новом календару, што је заправо почетак црквене године.