СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
УБИСТВО У АВИОНУ
Трагајући за подацима о старим ваздухопловцима из Шапца и ближе околине средином 2012. упознао сам се у Мајуру са старим авио механичаром Браниславом Савићем рођеним 1931. године. Забележио сам део његовог живота док је радио на авионима. Он ми је том приликом испричао део трагичног живота свог пријатеља пилота Миливоја Белића из Мајура (1919. -1950.). После вишечасовног разговора са Савићем, посетио сам и рођеног брата пилота Белића чији су ми подаци и фотографије требали за изложбу ,,Шабачки ваздухопловци“. Белићев брат Чедомир дао ми је нешто сачуваних фотографија са братовљевог погреба у Загребу, чудећи се да се после више од педесет година неко интересује за Миливоја Белића. Рекао сам му да се 2012. године обележава 100 година Српског ратног ваздухопловства. Даље трагање наставио сам на Камичком гробљу где сам после пар дана успео да пронађем споменик погинулог пилота и преснимим његову фотографију.
Прикупљени подаци били су штури и на гробљу свратих до пословође у канцеларију кад тамо седи средновечна госпођа. Пословођа ми рече: ,, Е, ти баш имаш луду срећу. Ово је ћерка пилота Белића. Дошла је из Италије да посети очев гроб“. Упознах се са г-ђом Љиљаном Марсељ Белић, објасних јој за шта ми требају подаци о њеном оцу, разменисмо информације које смо имали и мејлове. После неколико дана преко интернета послала ми је оно што јој је остало од оца којег није запамтила јер имала је свега пар година када је погинуо.Сада сам већ имао јасну слику догађаја из 1950. године. Белић М. Миливоје рођен у Мајуру 1919. након основног школовања пред Други светски рат у Ваздухопловству Краљевине Југославије постао је пилот поднаредник. Почиње рат и због своје надмоћи и наших издајника Немци врло брзо разбијају Ваздухопловство Краљевине Југославије. Тај период Белићевог живота остао ми је непознат али сам од његовог друга авио-механичара Савића добио један интересантан податак. У Мајуру постоји један део звани Вујевача где су слетали авиони. Отишао сам тамо и код старијих мештана распитао се шта се тамо догађало. Рекли су ми да су у на почетку Другог св. рата на пољану Вујевачу слетела два авиона и тамо остала са неколико буради бензина. Тада је тај део села била велика ливада погодна за слетање авиона. Нико не зна ко је авионе дотерао и касније потпуно растурио. Мештани кажу да су до пре десетак година биле остале само лаке металне мердевине за пењање у авион. Вероватно су то били Бреге 19 којих смо имали доста а нису били за борбу. Да напоменем да су наши пилоти уништавали сопствене авионе како их Немци неби запленили и дали ваздухопловству НДХ.
На основу касније добијених изјава и фотографија закључио сам да је Белић летео са руским пилотима на Сремском фронту, добио Орден Заслуга за народ, а после рата је био подпоручник пилот инструктор на авионима УТ-2 руске производње. Службовао је на аеродрому Церкље код Брежица као комадант пука по пилотажи. Живео је у Загребу са супругом Десанком Илић Ристивојевић родом из Ваљева. Десанка је била усвојена као дете и зато је носила два презимена а удала се за Белића са свега 16 година старости. Белићев надређени био је пуковник Милан Аћимовић из Београда. Белић је обучавао младе пилоте на школским авионима УТ-2 и тог кобног 8. марта 1950. Миливоје Белић је седео на предњем седишту, подигао авион док је иза њега седео млађи пилот. Обојица су имали падобране на којима су седели и били везани за седишта. Авион УТ-2 није имао пилотске кабине већ је испред пилота био провидни ветробран. Када су били у ваздуху ученик је неким металним предметом ударио по глави пилота Белића који је изгубио свест и контролу над авионом. Ученик је успео да се одвоји од седишта и искочи из авиона али му се падобран касно отворио. Поломио се али је преживео док се Белић са авионом срушио на оближње брдо и погинуо. Уследила је истрага и није пронађен квар на авиону. Млади пилот је био затворен. Особље на аеродрому је знало од раније да преживели ученик има нешто против Белића. Јавности није дат узрок несреће. Да ли је била у питању љубомора, шовинизам или нешто треће, остаће тајна. Квар на авиону није био јер а УТ-2 могао је да слети и са угашеним мотором и да клиза трупом по земљи.
Велика погребна поворка прошла је улицама Загреба. Сандук са телом погинулог пилота Миливоја Белића на лафету је одвежен на железничку станицу пут Шапца. Сахрањен је уз највише војне почасти на Камичком гробљу, оставивши за собом супругу која је била пред порођајем и малолетну ћерку Љиљану. Као и обично, војска није давала информације о трагедији и цео случај остао је обавијен тајном. Када је одрасла ћерка Љиљана је 1977. отишла у Немачку, тамо срела садашњег супруга Италијана, са којим живи у једном месту у близини италијанског града Пизе. При нашем сусрету видео сам да личи на оца а повукла је и његове гене. Воли да лети и заљубљена је у авионе. Њена породица има два авиона словеначке производње ,,Синус“ и ,,,Сиријус“ са којима лете по целом свету. Трећи авион је мали алуминијумски модел очевог авиона УТ-2 . Љиљана је додирнула небо као њен отац пилот Миливоје Белић.
Драгутин Драган Петровић
Прикупљени подаци били су штури и на гробљу свратих до пословође у канцеларију кад тамо седи средновечна госпођа. Пословођа ми рече: ,, Е, ти баш имаш луду срећу. Ово је ћерка пилота Белића. Дошла је из Италије да посети очев гроб“. Упознах се са г-ђом Љиљаном Марсељ Белић, објасних јој за шта ми требају подаци о њеном оцу, разменисмо информације које смо имали и мејлове. После неколико дана преко интернета послала ми је оно што јој је остало од оца којег није запамтила јер имала је свега пар година када је погинуо.Сада сам већ имао јасну слику догађаја из 1950. године. Белић М. Миливоје рођен у Мајуру 1919. након основног школовања пред Други светски рат у Ваздухопловству Краљевине Југославије постао је пилот поднаредник. Почиње рат и због своје надмоћи и наших издајника Немци врло брзо разбијају Ваздухопловство Краљевине Југославије. Тај период Белићевог живота остао ми је непознат али сам од његовог друга авио-механичара Савића добио један интересантан податак. У Мајуру постоји један део звани Вујевача где су слетали авиони. Отишао сам тамо и код старијих мештана распитао се шта се тамо догађало. Рекли су ми да су у на почетку Другог св. рата на пољану Вујевачу слетела два авиона и тамо остала са неколико буради бензина. Тада је тај део села била велика ливада погодна за слетање авиона. Нико не зна ко је авионе дотерао и касније потпуно растурио. Мештани кажу да су до пре десетак година биле остале само лаке металне мердевине за пењање у авион. Вероватно су то били Бреге 19 којих смо имали доста а нису били за борбу. Да напоменем да су наши пилоти уништавали сопствене авионе како их Немци неби запленили и дали ваздухопловству НДХ.
На основу касније добијених изјава и фотографија закључио сам да је Белић летео са руским пилотима на Сремском фронту, добио Орден Заслуга за народ, а после рата је био подпоручник пилот инструктор на авионима УТ-2 руске производње. Службовао је на аеродрому Церкље код Брежица као комадант пука по пилотажи. Живео је у Загребу са супругом Десанком Илић Ристивојевић родом из Ваљева. Десанка је била усвојена као дете и зато је носила два презимена а удала се за Белића са свега 16 година старости. Белићев надређени био је пуковник Милан Аћимовић из Београда. Белић је обучавао младе пилоте на школским авионима УТ-2 и тог кобног 8. марта 1950. Миливоје Белић је седео на предњем седишту, подигао авион док је иза њега седео млађи пилот. Обојица су имали падобране на којима су седели и били везани за седишта. Авион УТ-2 није имао пилотске кабине већ је испред пилота био провидни ветробран. Када су били у ваздуху ученик је неким металним предметом ударио по глави пилота Белића који је изгубио свест и контролу над авионом. Ученик је успео да се одвоји од седишта и искочи из авиона али му се падобран касно отворио. Поломио се али је преживео док се Белић са авионом срушио на оближње брдо и погинуо. Уследила је истрага и није пронађен квар на авиону. Млади пилот је био затворен. Особље на аеродрому је знало од раније да преживели ученик има нешто против Белића. Јавности није дат узрок несреће. Да ли је била у питању љубомора, шовинизам или нешто треће, остаће тајна. Квар на авиону није био јер а УТ-2 могао је да слети и са угашеним мотором и да клиза трупом по земљи.
Велика погребна поворка прошла је улицама Загреба. Сандук са телом погинулог пилота Миливоја Белића на лафету је одвежен на железничку станицу пут Шапца. Сахрањен је уз највише војне почасти на Камичком гробљу, оставивши за собом супругу која је била пред порођајем и малолетну ћерку Љиљану. Као и обично, војска није давала информације о трагедији и цео случај остао је обавијен тајном. Када је одрасла ћерка Љиљана је 1977. отишла у Немачку, тамо срела садашњег супруга Италијана, са којим живи у једном месту у близини италијанског града Пизе. При нашем сусрету видео сам да личи на оца а повукла је и његове гене. Воли да лети и заљубљена је у авионе. Њена породица има два авиона словеначке производње ,,Синус“ и ,,,Сиријус“ са којима лете по целом свету. Трећи авион је мали алуминијумски модел очевог авиона УТ-2 . Љиљана је додирнула небо као њен отац пилот Миливоје Белић.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
