ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА
ВЕЧИТИ МОМАК - КИЋУЛА
Када смо, недавно кренули путем Ваљева, свратили смо, са намером, у Кићулину чарду, да видимо каква је сада и да поразговарамо са власником, Ненадом Степановићем Кићулом.
- Није ту, код девојке је, рекао нам је конобар, за кога се касније испоставило да је његов син, Драган, „неће још дуго, сачекајте га.“
Помислили смо да смо се прерачунали у вези са његовим годинама, или да је то неки други Кићула, мада, тешко. Један је Кићула и Кићулина чарда.
Заиста, није прошло много времена, јунак из наше приче, дошао је уредно обријан и очешљан, а једно од првих питања која смо му упутили, било је:
Које сте годиште, ако није тајна?
- Рођен сам у Жабарима, 04.10.1937. године, као из топа је одговорио.
Значи, пуних седамдесет пет година, опа...
Јел истина да ових дана снимате компакт диск?
- Јесте, снимам старе шабачке песме у АМБ студију, код Миленка Божића. Он је добар хармоникаш и озбиљан човек. Није бараба као неки, има породицу, два сина...
И тако смо кренули, ред приче, ред музике (из прве руке), поредећи некдашња и садашња времена, слушајући Кићулина сећања...
- Као дете сам заволео музику. Гледао сам хармоникаше и слушао их на свадбама. Отац и мајка су ми купили хармонику. Када сам кренуо у први разред Шабачке гимназије, ишао сам на часове код неког чика Бранка, који је био професор у Музичкој школи, а певање сам учио код Слободана Поповића, много доброг човека и певача. У то време, у Шапцу су били звучници, разгласна станица је била у Венцу, петком су се, испред тржнице окупљали људи из села да слушају музику. Једном ме је позвао неки човек, леп, висок, Дасина се звао, да одсвирам нешто. И тако сам почео, петком, по пар песама и пар кола... Кад сам завршио малу матуру, (тада је Гимназија имала три разреда), више нисам хтео да идем у школу, хармоника ме узела под своје. Могао сам да радим као службеник, звали су ме, али, ја сам више волео да свирам. Још увек је тако ““ могу да задовољим душу.
И данас има добрих певача, рекао нам је Кићула, али, немају душу, човек мора да осети песму. Некад је, каже, било другачије, кад је радио са Лепом Лукић, Мићом Стојановићем, Михаилом Миловановићем Цигом, Драгославом Белићем... Лепа још увек има свој „стас певања“, али, „настала су нека нова времена“.
- Није то више као кад је Сафет Исовић седео код мене у кафани на гајби и слатко јео лепињу са кајмаком, сад су неки други гости, немају ни душу, ни понашање. Није за човека најважнија школа, много је важније домаће васпитање. Људи су некад били господственији, долазили у кафану мирно, фино се јављали другима, руковали се, а сад више нема поштовања, то је прошло време, Боже сачувај, не знам шта је ово...
Некада је било много другачије, у сваком смислу. Овај стари кафански лаф нам је поверио да је својевремено зарађивао 1.000 марака за вече, али, није расипао, него је саградио своју чарду, која ради већ четрдесет година, додуше, памти боља времена, као и власник. Сада је све као „кроз неке облаке да пролазиш, ничег стабилног нема, пролази време, власт се мења, сад једна, сад друга и терај тако...“
- Слушај, није ни онда било идеално, било је инцидената, али ретко и не тако страшних као данас. Позовеш полицију ( тада су ишли пешке) и ред се одма“™ направи, а сад полицајац не долази док човек не настрада.
Када неко проведе скоро шездесет година уз хармонику, свирајући којекуда, по свадбама, кафанама, мора, хтео не хтео, много тога да научи. Да би опстао. Дуга је то „километража“. Неке ствари могу да се науче само у књигама, а неке само у кафани, живот је најбољи учитељ.
- Кафана је једна велика школа, ко то може да разуме. Има Цигана, неписмених, не знају ни да се потпишу, а имају много добру културу....Када бих поново кренуо у живот, изабрао бих исто, ма какви, нема бољег пута. Хармоника је инструмент који може да оживи човека, само ако је паметан, да није пијанац и бараба, да се понаша са народом као са фамилијом. Ја волим људе, нарочито оне који свирају, али и оне који не знају. Сећам се Мурата који је свирао испред Дома ЈНА, или неког Драгише са виолином, како их видим, вадим паре, па како?..., сећа се Кићула кроз смех и додаје да се „никад није замерио са човеком“.
- Јел могуће?!
- Јесте. Имао сам колегу, он се тукао кад му не плате песму. Ја нисам тако радио, чекао сам. Ако не плати данас, доћи ће сутра и донети новац. А да се свађам, нема силе. Само полако, то те одржава. Ако не плати, а има неке срамоте, он ће да се погне кад те види, не може да се љути. Што бих се свађао? Ако се неко буни, ја ћутим.
Ћутимо и ми. Чекамо да се у оку стигне до неке слике...
- Не одржава само хармоника човека живим, него и љубав?
- Ја сам водио три младе са свадбе и свадба пукне к“™о ништа. Због љубави, па како? Млад сам се оженио, са седамнаест година, 55-е сам добио сина. Сећам се, једном сам свирао на некој свадби, млада, лепа ко лутка, почне да ме штипка испод стола. Ја оставим хармонику и кажем да идем мало да се одморим. Кренем, кад ето ти и младе. Њен девер каже: „Кићула, шта то радиш?“, а ја „Па, ништа, идем мало са снајком да попричам.“ Кад је рекао „Немој, молим те, да нам поквариш весеље“, ја се вратим и наставим да свирам. После пар дана, кад се завршила свадба, она је дошла код мене. Е, шта све нисам радио...
- А јел има данас љубави, питамо шеретски?
- Кад ме тако питаш, нећу да лажем, има. Не може човек да живи без љубави. Мора да доживи нешто што му је срцу драго, да гаји у себи нешто лепо, да би га та лепота одржавала. Не може другачије. Човек мора да има неког кога воли и ко њега воли, да та љубав буде узајамна. Нема другог, љубав не може да се потроши, па како?
Па, баш тако. Ако је човек пажљив слушалац, увек може нешто ново да чује и научи. Много смо тога „претамбурали“ тог поподнева у чарди.
- Задовољан сам животом, прво што сам се оженио добром женом из домаћинске куће, што сам добио сина и од њега двоје унучади. Имам притисак и шећер, али, добро подносим. Некад поједем и попијем, жив човек, не вреди... Седамдесет и шеста ми је, да сам умро и у шездесетој, опет бих био задовољан.
Неки се сећају грамофонских плоча са четири песме и Кићулиних првих ““ „Недалеко од реке Расине“, „Плава жено у белој хаљини“, „Хајде драга да се завадимо, народу да не говоримо“ и „Сретох драгу у сокаку“. Текстове је писао Михаило Миловановић, као и коло Кићулина чарда, а вечити момак је певао и свирао, што и данас ради, планирајући будућност. Алал вера, Кићула.
- Није ту, код девојке је, рекао нам је конобар, за кога се касније испоставило да је његов син, Драган, „неће још дуго, сачекајте га.“
Помислили смо да смо се прерачунали у вези са његовим годинама, или да је то неки други Кићула, мада, тешко. Један је Кићула и Кићулина чарда.
Заиста, није прошло много времена, јунак из наше приче, дошао је уредно обријан и очешљан, а једно од првих питања која смо му упутили, било је:
Које сте годиште, ако није тајна?
- Рођен сам у Жабарима, 04.10.1937. године, као из топа је одговорио.
Значи, пуних седамдесет пет година, опа...
Јел истина да ових дана снимате компакт диск?
- Јесте, снимам старе шабачке песме у АМБ студију, код Миленка Божића. Он је добар хармоникаш и озбиљан човек. Није бараба као неки, има породицу, два сина...
И тако смо кренули, ред приче, ред музике (из прве руке), поредећи некдашња и садашња времена, слушајући Кићулина сећања...
- Као дете сам заволео музику. Гледао сам хармоникаше и слушао их на свадбама. Отац и мајка су ми купили хармонику. Када сам кренуо у први разред Шабачке гимназије, ишао сам на часове код неког чика Бранка, који је био професор у Музичкој школи, а певање сам учио код Слободана Поповића, много доброг човека и певача. У то време, у Шапцу су били звучници, разгласна станица је била у Венцу, петком су се, испред тржнице окупљали људи из села да слушају музику. Једном ме је позвао неки човек, леп, висок, Дасина се звао, да одсвирам нешто. И тако сам почео, петком, по пар песама и пар кола... Кад сам завршио малу матуру, (тада је Гимназија имала три разреда), више нисам хтео да идем у школу, хармоника ме узела под своје. Могао сам да радим као службеник, звали су ме, али, ја сам више волео да свирам. Још увек је тако ““ могу да задовољим душу.
И данас има добрих певача, рекао нам је Кићула, али, немају душу, човек мора да осети песму. Некад је, каже, било другачије, кад је радио са Лепом Лукић, Мићом Стојановићем, Михаилом Миловановићем Цигом, Драгославом Белићем... Лепа још увек има свој „стас певања“, али, „настала су нека нова времена“.
- Није то више као кад је Сафет Исовић седео код мене у кафани на гајби и слатко јео лепињу са кајмаком, сад су неки други гости, немају ни душу, ни понашање. Није за човека најважнија школа, много је важније домаће васпитање. Људи су некад били господственији, долазили у кафану мирно, фино се јављали другима, руковали се, а сад више нема поштовања, то је прошло време, Боже сачувај, не знам шта је ово...
Некада је било много другачије, у сваком смислу. Овај стари кафански лаф нам је поверио да је својевремено зарађивао 1.000 марака за вече, али, није расипао, него је саградио своју чарду, која ради већ четрдесет година, додуше, памти боља времена, као и власник. Сада је све као „кроз неке облаке да пролазиш, ничег стабилног нема, пролази време, власт се мења, сад једна, сад друга и терај тако...“
- Слушај, није ни онда било идеално, било је инцидената, али ретко и не тако страшних као данас. Позовеш полицију ( тада су ишли пешке) и ред се одма“™ направи, а сад полицајац не долази док човек не настрада.
Када неко проведе скоро шездесет година уз хармонику, свирајући којекуда, по свадбама, кафанама, мора, хтео не хтео, много тога да научи. Да би опстао. Дуга је то „километража“. Неке ствари могу да се науче само у књигама, а неке само у кафани, живот је најбољи учитељ.
- Кафана је једна велика школа, ко то може да разуме. Има Цигана, неписмених, не знају ни да се потпишу, а имају много добру културу....Када бих поново кренуо у живот, изабрао бих исто, ма какви, нема бољег пута. Хармоника је инструмент који може да оживи човека, само ако је паметан, да није пијанац и бараба, да се понаша са народом као са фамилијом. Ја волим људе, нарочито оне који свирају, али и оне који не знају. Сећам се Мурата који је свирао испред Дома ЈНА, или неког Драгише са виолином, како их видим, вадим паре, па како?..., сећа се Кићула кроз смех и додаје да се „никад није замерио са човеком“.
- Јел могуће?!
- Јесте. Имао сам колегу, он се тукао кад му не плате песму. Ја нисам тако радио, чекао сам. Ако не плати данас, доћи ће сутра и донети новац. А да се свађам, нема силе. Само полако, то те одржава. Ако не плати, а има неке срамоте, он ће да се погне кад те види, не може да се љути. Што бих се свађао? Ако се неко буни, ја ћутим.
Ћутимо и ми. Чекамо да се у оку стигне до неке слике...
- Не одржава само хармоника човека живим, него и љубав?
- Ја сам водио три младе са свадбе и свадба пукне к“™о ништа. Због љубави, па како? Млад сам се оженио, са седамнаест година, 55-е сам добио сина. Сећам се, једном сам свирао на некој свадби, млада, лепа ко лутка, почне да ме штипка испод стола. Ја оставим хармонику и кажем да идем мало да се одморим. Кренем, кад ето ти и младе. Њен девер каже: „Кићула, шта то радиш?“, а ја „Па, ништа, идем мало са снајком да попричам.“ Кад је рекао „Немој, молим те, да нам поквариш весеље“, ја се вратим и наставим да свирам. После пар дана, кад се завршила свадба, она је дошла код мене. Е, шта све нисам радио...
- А јел има данас љубави, питамо шеретски?
- Кад ме тако питаш, нећу да лажем, има. Не може човек да живи без љубави. Мора да доживи нешто што му је срцу драго, да гаји у себи нешто лепо, да би га та лепота одржавала. Не може другачије. Човек мора да има неког кога воли и ко њега воли, да та љубав буде узајамна. Нема другог, љубав не може да се потроши, па како?
Па, баш тако. Ако је човек пажљив слушалац, увек може нешто ново да чује и научи. Много смо тога „претамбурали“ тог поподнева у чарди.
- Задовољан сам животом, прво што сам се оженио добром женом из домаћинске куће, што сам добио сина и од њега двоје унучади. Имам притисак и шећер, али, добро подносим. Некад поједем и попијем, жив човек, не вреди... Седамдесет и шеста ми је, да сам умро и у шездесетој, опет бих био задовољан.
Неки се сећају грамофонских плоча са четири песме и Кићулиних првих ““ „Недалеко од реке Расине“, „Плава жено у белој хаљини“, „Хајде драга да се завадимо, народу да не говоримо“ и „Сретох драгу у сокаку“. Текстове је писао Михаило Миловановић, као и коло Кићулина чарда, а вечити момак је певао и свирао, што и данас ради, планирајући будућност. Алал вера, Кићула.
Најновији број
25. април 2024.
