СРБИЈА ПЛАЋА ДАНАК РАЗВОЈА
Свакако да су ратови који су се дешавали на нашим просторима и санкције осиромашили Србију. Ипак, Србија је сиромашна и због своје политичке прошлости и садашњости делимично због географске позиције и историје, а делимично због самопроизведених културних навика (недисциплина, нерад, неразмишљање о добробити дрштва, непоштовање закона). Те навике, су, нажалост, власт и српска елита многоме подстицале и још подстичу због личних мотива или општег немара и незнања.
Као што знамо, наша јавност је упозната са чињеницом да је протеклу деценију обележио општи тренд повећаног интереса за улагања и привредну сарадњу од стране развијених земаља према земљама у развоју. У питању су веома различите понуде од израде студија изводљивости па до обезбеђења и инвестиција за одређене пројекте на простору држава источне Европе. У последњих десетак година то питање је актуелизовано и у Србији, где је изазвало различите реакције. У тумачењу проблема изостао је објективан суд наших научника и стручњака. Тако је њихова пасивност отворила простор за манипулације у јавности. Насупрот њиховој пасивности и недефисаних ставова у јавности, у истом времену демонстрирана је активнст различитих поборника у хијерархији моћи за профит неолиберализма по логици профит изнад свих и изнад свега. Последице такве политике неспорно воде незадрживим социјалним раслојавањима, огромном порасту друштвених и економских неједнакости, уочљивом порасту сурове немаштине код најсиромашнијих и катастрофалном стању човекове средине.
У сусрету са новом стварношћу после двадесетогодишњег интензивног одлива мозгова, Србија бележи пад техничке културе и изражене кризе у хуманистичким и дрштвеним наукама. За разлику од нас, тога су свесни наши привредни партнери из развијених земаља. Трагајући за локацијама где је профит, а мањи трошкови заштите животне средине, они настоје да пласирају своје углавном застареле технологије, међу којима и оне за спаљивање отпада, као што је био и случај план градње две спалионице у нашем граду. У мојој досадашњој пракси нисам сазнао да је Србија купила било коју технологију а да она није била застарела. Према расположивим подацима када се одреди земља, тада наступа инострана компанија преко својих емисара, најпре се обраћа званичницима (на локалном или државном нивоу) и њима се нуде “најбоља решења“ и “чисте технологије“, што ови, наравно, схватају и прихватају јер се ради о “фер бизнису“ и понудама из развијеног света коме се верује.
Као што знамо, наша јавност је упозната са чињеницом да је протеклу деценију обележио општи тренд повећаног интереса за улагања и привредну сарадњу од стране развијених земаља према земљама у развоју. У питању су веома различите понуде од израде студија изводљивости па до обезбеђења и инвестиција за одређене пројекте на простору држава источне Европе. У последњих десетак година то питање је актуелизовано и у Србији, где је изазвало различите реакције. У тумачењу проблема изостао је објективан суд наших научника и стручњака. Тако је њихова пасивност отворила простор за манипулације у јавности. Насупрот њиховој пасивности и недефисаних ставова у јавности, у истом времену демонстрирана је активнст различитих поборника у хијерархији моћи за профит неолиберализма по логици профит изнад свих и изнад свега. Последице такве политике неспорно воде незадрживим социјалним раслојавањима, огромном порасту друштвених и економских неједнакости, уочљивом порасту сурове немаштине код најсиромашнијих и катастрофалном стању човекове средине.
У сусрету са новом стварношћу после двадесетогодишњег интензивног одлива мозгова, Србија бележи пад техничке културе и изражене кризе у хуманистичким и дрштвеним наукама. За разлику од нас, тога су свесни наши привредни партнери из развијених земаља. Трагајући за локацијама где је профит, а мањи трошкови заштите животне средине, они настоје да пласирају своје углавном застареле технологије, међу којима и оне за спаљивање отпада, као што је био и случај план градње две спалионице у нашем граду. У мојој досадашњој пракси нисам сазнао да је Србија купила било коју технологију а да она није била застарела. Према расположивим подацима када се одреди земља, тада наступа инострана компанија преко својих емисара, најпре се обраћа званичницима (на локалном или државном нивоу) и њима се нуде “најбоља решења“ и “чисте технологије“, што ови, наравно, схватају и прихватају јер се ради о “фер бизнису“ и понудама из развијеног света коме се верује.
Најновији број
25. април 2024.
