ФЕЉТОН: ЗАВИЧАЈНЕ СКИЦЕ (5)
ЗАКОН ЗА СВЕ СЛОЈЕВЕ ДРУШТВА
У издању Задужбине Илије М. Коларца, 1898. године, штампан је ,,Законик Стефана Душана цара српског“, који је приредио и објаснио Стојан Новаковић
На 311 страна књиге, која је уследила двадесет осам година након претходног издања, Стојан Новаковић указује читаоцима на српско законодавство од периода писаних закона, начина на који је настао и како је склопљен Душанов Законик, његових оригинала и преписа, као и њиховог објашњења и поређења.
У предговору овог издања, Новаковић истиче: ,,Узимљући перо у руке да се на ново бавимо о предмету о коме смо се бавили пре двадесет и осам година, имамо да напоменемо да се овај посао сад ради са свим из нова, по грађи сада познатој, без икаква обзира на наш пређашњи посао, ма да с њиме један натпис носи“.
Хришћанство основ друштва
У Законику Стефана Душана цара српског, Новаковић најпре пише о образовању српског народа као племенске заједнице балканских Словена и настанку писаног законодавства у нас.
,,Ни пре досељења у садашња своја седишта Срби нису били народ без икаква развитка... Доселивши се у садашње своје земље, они су већ одмах с почетка изложили се како утицајим ондашње грчко- римске просвете тако и ономе великоме просветноме преврату који је са собом на све стране носило хришћанство“.
Балкански Словени су државне законе посматрали из другог угла у односу на исте у Византијском царству, у коме су се разликовали државни од црквених закона. Нешто касније, црквени закони су и тамо преузели доминацију. О тадашњем законодавству, Новаковић пише: ,,Нове хришћанске државе на Балканском полуострву, Србија и Бугарска, нису у почетку ту разлику ни осећале. Свештеници и хришћански књижевници, а не световни људи или правници у данашњем смислу те речи, били су они посредници који су из богате правне књижевности грчко- римског света изналазили оно што је било за потребу нових следбеника хришћанства...
Међу тим са самим почетком књижевности словенске, још у Панонији, за живота словенских апостола Ћирила и Методија, помиње се један превод црквено ““ световнога законика или номоканона, и тај се превод везује баш с именом самога апостола и архиепископа Методија...
Међу тим, осим тога помена, никакав траг самога дела није до нас дошао. Претпоставља се да је Методије могао превести Номоканон (црквено ““ световни законик) који је око 550 саставио Јован, онда схоластик и пресвитер у Антиохији, који је позније (565 ““ 577) као Јован ИИИ био патријарх цариградски... Ту, дакле, већ видимо мешавину световних и црквених закона, која је, позније, све јаче облађивала, потискујући све више и више назад саставне делове грађанског права“.
Битан историјски догађај који резултира идејом и стварањем могућности за образовањем државе и њеног законодавства јесу Крсташки ратови. О томе, Стојан Новаковић записује: ,,Крсташки ратови који су мало по мало довели до латинског заузећа Цариграда дали су повода да се међу западним племенима балканских Словена пробуде мисли на подизање јачега државног средишта. То је образовање српске државе, започето под Стефаном Немањом, а настављено под његовим синовима“.
У предговору овог издања, Новаковић истиче: ,,Узимљући перо у руке да се на ново бавимо о предмету о коме смо се бавили пре двадесет и осам година, имамо да напоменемо да се овај посао сад ради са свим из нова, по грађи сада познатој, без икаква обзира на наш пређашњи посао, ма да с њиме један натпис носи“.
Хришћанство основ друштва
У Законику Стефана Душана цара српског, Новаковић најпре пише о образовању српског народа као племенске заједнице балканских Словена и настанку писаног законодавства у нас.
,,Ни пре досељења у садашња своја седишта Срби нису били народ без икаква развитка... Доселивши се у садашње своје земље, они су већ одмах с почетка изложили се како утицајим ондашње грчко- римске просвете тако и ономе великоме просветноме преврату који је са собом на све стране носило хришћанство“.
Балкански Словени су државне законе посматрали из другог угла у односу на исте у Византијском царству, у коме су се разликовали државни од црквених закона. Нешто касније, црквени закони су и тамо преузели доминацију. О тадашњем законодавству, Новаковић пише: ,,Нове хришћанске државе на Балканском полуострву, Србија и Бугарска, нису у почетку ту разлику ни осећале. Свештеници и хришћански књижевници, а не световни људи или правници у данашњем смислу те речи, били су они посредници који су из богате правне књижевности грчко- римског света изналазили оно што је било за потребу нових следбеника хришћанства...
Међу тим са самим почетком књижевности словенске, још у Панонији, за живота словенских апостола Ћирила и Методија, помиње се један превод црквено ““ световнога законика или номоканона, и тај се превод везује баш с именом самога апостола и архиепископа Методија...
Међу тим, осим тога помена, никакав траг самога дела није до нас дошао. Претпоставља се да је Методије могао превести Номоканон (црквено ““ световни законик) који је око 550 саставио Јован, онда схоластик и пресвитер у Антиохији, који је позније (565 ““ 577) као Јован ИИИ био патријарх цариградски... Ту, дакле, већ видимо мешавину световних и црквених закона, која је, позније, све јаче облађивала, потискујући све више и више назад саставне делове грађанског права“.
Битан историјски догађај који резултира идејом и стварањем могућности за образовањем државе и њеног законодавства јесу Крсташки ратови. О томе, Стојан Новаковић записује: ,,Крсташки ратови који су мало по мало довели до латинског заузећа Цариграда дали су повода да се међу западним племенима балканских Словена пробуде мисли на подизање јачега државног средишта. То је образовање српске државе, започето под Стефаном Немањом, а настављено под његовим синовима“.
Најновији број
25. април 2024.
