ТРИБИНА
ВОДУ ЋЕ ПИТИ ПРИВИЛЕГОВАНИ
Ове године, Светски дан вода, који се обележава 22. марта, посвећен је сарадњи, јер су Уједињене нације донеле одлуку да читава 2013. буде година вода, у циљу истицања важности водних ресурса. Предавањем на тему „Какву воду пијемо?“, Шабачки еколошки покрет обележио је овај датум
У Народном музеју је прошлог петка, организована је трибина о квалитету шабачке воде, на којој су говорили Драган Исаиловић, шеф лабораторије за контролу квалитета воде и Урош Радојчић, сарадник за инвестиције у ЈКП Водовод Шабац.
- Вода коју користе потрошачи је, пре свега, дринског порекла, експлоатише са из бунара дубине 25 до 30 метара. Снабдевање се врши са два изворишта - једно је у Малом Забрану а друго у Табановићу. Вода је природно изузетног квалитета, таква да јој није потребан ни хемијски ни бактериолошки третман, могла би да иде директно у флаше. Ми имамо једну од најквалитетнијих вода у Србији, а с обзиром да су природни потенцијали оба изворишта готово дупло већи од потреба града, Шабац је један од ретких градова у земљи који нема проблема ни са количином, ни са квалитетом воде. Колико је ситуација у Мачви добра, толико је проблематична у брдским крајевима, а то се посебно односи на Поцерину и Посавотамнаву где се, на жалост, појављује проблем са септичким јамама и другим врстама загађивача. Долазак градске мреже до њих био би и начин да се превентивно делује на сва могућа обољења која могу настати као последица конзумирања лоше воде, истакао је Исиловић.
Без обзира на квалитет воде у Мачви, забрињава чињеница да је и вода која долази из Дрине осетљива на површинске утицаје, што се односи на деловање човека. Срећна околност је да је, у неким периодима, код тока ове реке наношена глина, која је чува од људских утицаја. Пошто се у Војводини то није догодило, њене воде (које су близу површине) су хемијски уништене, због третмана пољопривредних површина вештачким ђубривима и другом хемијом. Захваљујући глини коју имамо у Мачви, главни водоносни слој из кога се снабдевамо, још увек је релативно очуван. Међутим, праћењем воде у последњих 20-ак година, примећује се стални пораст нитрата, који у Мачви потиче искључиво од вештачких ђубрива. Уколико се тај тренд настави, „за 20 до 30 година нећемо имати воду за пиће, од изузетног природног богатства доћи ћемо у позицију да морамо куповати воду, што би био велики издатак“. Дакле, са једне стране, имамо изузетан природни потенцијал воде за пиће и могућност за успешан посао (флаширањем воде), а са друге, „опасност која је извесна, уколико се нешто не предузме, односно, уколико држава адекватно не одреагује“.
- Вода коју користе потрошачи је, пре свега, дринског порекла, експлоатише са из бунара дубине 25 до 30 метара. Снабдевање се врши са два изворишта - једно је у Малом Забрану а друго у Табановићу. Вода је природно изузетног квалитета, таква да јој није потребан ни хемијски ни бактериолошки третман, могла би да иде директно у флаше. Ми имамо једну од најквалитетнијих вода у Србији, а с обзиром да су природни потенцијали оба изворишта готово дупло већи од потреба града, Шабац је један од ретких градова у земљи који нема проблема ни са количином, ни са квалитетом воде. Колико је ситуација у Мачви добра, толико је проблематична у брдским крајевима, а то се посебно односи на Поцерину и Посавотамнаву где се, на жалост, појављује проблем са септичким јамама и другим врстама загађивача. Долазак градске мреже до њих био би и начин да се превентивно делује на сва могућа обољења која могу настати као последица конзумирања лоше воде, истакао је Исиловић.
Без обзира на квалитет воде у Мачви, забрињава чињеница да је и вода која долази из Дрине осетљива на површинске утицаје, што се односи на деловање човека. Срећна околност је да је, у неким периодима, код тока ове реке наношена глина, која је чува од људских утицаја. Пошто се у Војводини то није догодило, њене воде (које су близу површине) су хемијски уништене, због третмана пољопривредних површина вештачким ђубривима и другом хемијом. Захваљујући глини коју имамо у Мачви, главни водоносни слој из кога се снабдевамо, још увек је релативно очуван. Међутим, праћењем воде у последњих 20-ак година, примећује се стални пораст нитрата, који у Мачви потиче искључиво од вештачких ђубрива. Уколико се тај тренд настави, „за 20 до 30 година нећемо имати воду за пиће, од изузетног природног богатства доћи ћемо у позицију да морамо куповати воду, што би био велики издатак“. Дакле, са једне стране, имамо изузетан природни потенцијал воде за пиће и могућност за успешан посао (флаширањем воде), а са друге, „опасност која је извесна, уколико се нешто не предузме, односно, уколико држава адекватно не одреагује“.
Најновији број
25. април 2024.
