МОХИКАНАЦ КАНАДСКИХ ШАПЧАНА

Драган Милошевић, много познатији по надимку Шналица, у Канади је скоро 13 година, а родни Шабац, Стари град, вожње првим снажнијим аутомобилима (почетком седамдесетих) у Шапцу, ноћне изласке у Малу, Лилино певање, девојке, корзо, школске дане и нераздвојне другаре: Бору Авета, Прћу, Перу Руса, Штрла, Бобана Папића, и многе друге, још носи у срцу
Вероватно зато је Драган Шналица један из оне групе Шапчана, који по сваку цену настоје да се виде бар једном недељно или код неког од њих у кућним посетама, или организовањем заједничких излета (у планинама, на језера, у прелепе канадске шуме) такође и одласцима у ““ кафану. (У Торонту се то отменије каже ““ ресторан, али је израз кафана остао у језику и осећају Драгана Шналице и његових канадских Шапчана).
Супруга Снежана, рођена Савић (кћерка некадашњег познатог шабачког боксера Драгана Савића), увек је расположена да прихвати ненадане намернике. Такође, и да прихвати Драганове одласке са шабачким другарима: Дулом, Мишом и Кикијем и по неколико дана у лов на лоса у планине северног дела Канаде, или пецање на неком од многобројних језера ове велике и природним лепотама богато обдарене земље.
Снежанин и Драганов 19. годишњи син Бојан студира. Одрастање и школовање у Канади је, очито, утицало да има друге циљеве, жеље и амбиције од родитеља. Воли и он да са оцем пеца, али више од тога воли ““ рачунаре и забаве које му омогућава један другачији, материјално богатији, свет од оног из кога је са непуних седам година отишао. Није, наравно, заборавио најдраже у Шапцу: бака Љубицу (очеву мајку), баку Славицу (мамину мајку), тетка Веру, удату Јовановић, стрица Јовицу Милошевића, деду Драгана и осталу ближу фамилију, који живе у Шапцу, и које много воли. Кад му то услови омогуће, дође у Шабац и проведе месец““два у време летњих ферија. О потреби, жељи, и честим, веома честим за наше земљаке који живе преко океана, доласцима у Југославију Драгановим и Снежаниним, да и не говоримо. Шналица је последњи пут био пре годину и по дана, а ускоро ће ““ ако Бог да ““ опет.
Живе у лепо уређеном, за наше услове великом, за канадске скромном стану, али ““ што Шналица увек истиче ““ у строгом центру Торонта. Снежана ради у једној немачкој фирми, а Драган има свој Ауто““сервис, са свим услугама: од аутомеханичарских, електричарских и лимарских, до рада са пнеуматицима, лакирања и ““ продаје. Вози „Ауди“ и увек се радије опредељује за европска, него за америчка или јапанска кола.
Почео је Шналица скромно, као аутомеханичар, али је радио многе друге тешке физичке послове када је 1986. године дошао у Канаду. Сада је материјално сређен, посао му „иде да не пожели боље, да куцне у дрво“ и у породици је живот какав само прави српски шабачки домаћин може да обезбеди. Једино што га мучи је ““ носталгија...
Свестан је Драган Шналица: ни он ни његова Снежана од те тихе, наизглед неважне, али увек, макар и у прикрајку, присутне сете и туге за „својом земљом“ и „својим небом“ , никад не могу побећи. Као и сви њихови земљаци прве генерације на далеком континенту.
За крај, Драган Шналица је желео да подсети своје Шапчане (мало је оних који га не познају, ако ништа друго, онда по лудоријама у младости) да је рођен у Карађорђевој улици број 59, да је похађао Основну школу „Милева Косовац“ са генерацијом рођених 1954. и да је радио у АПС „7. јули“. Биле су то, истиче, најлепше године у његовом животу.
„Глас Подриња“, 4. фебруар 1999.
ЛУКА КАО ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА
Драган Милошевић ““ Шналица и данас је један од типичних представника Шапца у Торонту и провинцији Онтарио. Ниједна Чивијада или нека друга свечаност са обележјем града на десној обали Саве, не може да прође без њега. Присутан је и у другим организацијама Срба у Торонту. Поред осталих задужења, члан је Управе Српске академије, једне од најстаријих српских организација у Канади. И поред здравствених проблема, које је имао последњих година, несаломивог је духа, прави чивијаш са препознатљивим хумором и ведрином.
Посао је од раније променио. Сада ради као надзорник у Компанији за производњу роботике.
Снежана, рођена Савић, ради као менаџер једне веће стамбене зграде. Са њом је њихов син Бојан који се оженио и има сина Луку, који похађа основну школу.
У ТРАГУ СУНЦА И ЉУДИ
Књига Драгана Филиповића СНОВИ И КОРЕНИ, долази у тренутку када и они најприсебнији појединци међу нама, заклети оптимисти, почињу да сумњају у могућност „позитивног исхода ствари“, када и они сами почињу да доводе у питање изводивост уређења нашег јединог (последњег) станишта које нам је Провиђење подарило; јер, ваљало би се бавити уклањањем нуспродуката које је оставила иза себе „Хобсова људска мизерија“ ““ и на земљи (Земљи) и у телу, и на небу, и у души, књига наде, СНОВИ И КОРЕНИ, долази, ево ““ сада!, када и оне најистрајније међу нама, све више обузима „трагично виђење живота модерног човека“, оног који је распет између еуфоричне, романтичне, поетске потребе за проналажењем меморије о сопственој (претпостављеној, лепој) прошлости, и неминовности своје „хибридне будућности“, то јест, када су, већ и они међу нама, у које смо се „уздали“, охрабрења очекивали, наду полагали, све више и више преокупирани сублимирањем свих игдашњих искустава, изналажењем загубљених репера, не би ли се, коначно, пронашао онај митски ковчежић у којем је похрањена шифра за конструисање те спасоносне сонде, којом ћемо се (кажу ““ већ, ускоро) морати отиснути у дубине простора и времена, и напустити координате једног света пуног мржње, ароганције и негативног човековог рада ““ света, који, по некима, већ почиње да се обрушава испод наших ногу.
Драган (ето! ““ и име његово то говори) ““ хоће да нас спасе!
Филиповић је ““ Ноје!... Деценијама шпарта овом планетом, што се све спорије окреће, и хлади се ““ тражи људе!
Записао је где је, све, био... Кога ““ срео... У ““ књигу. А, књиге ““ ево!
Не сумњамо, ни за тренутак ““ након њеног ишчитавања ““ да ће и они који су почели да губе веру у човекову доброту, у срце и врлине његове ““ одахнути. Охрабрени бити необичним судбинама и порукама јунака Филиповићеве књиге, оних најбољих међу нама, оних што су успели, „унаточ свакој мијени“.
За оне, верујемо малобројне који нису, још, стигли да се упознају са новинарском и књижевном биографијом Драгана Филиповића ““ ако је таквих ““ подсетићемо читалачку публику да је он један од наших најугледних песника, новинара и телевизијских водитеља, још од, сад већ давне, а и даље чудесне “™68 ““ тј. још од оних дана, када је у редакцији „Гласа Подриња“, са Обрадом Ковићем и Томиславом Јеротићем, почео да припрема серијал чланака ЈА, ОСАМНАЕСТОГОДИШЊАК, фељтон у којем су омладинци средњих школа у Подрињу први пут, до дрскости слободно, проговорили о свом погледу на свет и на све израженије контроверзе југословенског друштва, након оних (барем сад то знамо) релевантних студентских немира у Београду, “™68.
Идеја за ту врсту јавне комуникације на релацији „млади-друштво“, уз посредовање изванредне редакције „Гласа Подриња“, дошла је, равноправно, од Владислава Лалицког ““ и то, у време док је Влада, један од највећих мајстора палете и киста у нас, с Пењином уређивао „Точкоњин музеј“ за прву „Чивијаду“, и аутора, тих дана, сценографије и костомографије за адаптацију популарне рок-опере КОСА, за њен римејк у Шабачком позоришту, под називом СУНЧЕВЕ ПЕГЕ и од - Драгана Филиповића, тада „песника од будућности“, који је као и његова чудесна генерација из “™68, тада и сам трагао за „више сунца“ с култном групом песника и сликара БОЈЕ И РЕЧИ ““ надасве, новинара од добре каријере, оног истог приправника писане речи који се у „Гласу“, Радио Шапцу и Регионалној редакцији РТС-а прекалио као публицист.
Као што се да видети из његове последње књиге, СНОВИ И КОРЕНИ, Драган Филиповић и даље тражи СУНЦЕ... и ““ људе.
Радован МИРАЗОВИЋ