МАЈКА И УЧИТЕЉИЦА

Рођена на Цетињу, у Шабац је дошла када је имала две године и ту остала до своје двадесете. Ратка Стаменковић је после завршене Учитељске школе, 1959. године, отишла на службовање у Амајић, село удаљено 12 км од Малог Зворника, које у то време није имало ни воду, ни струју. Четири године је провела у том сеоцету, заједно са својом нераздвојном пријатељицом Љиљаном Митрић и још два учитеља. Добили су задатак да од школе са четири разреда, направе осмогодишњу школу. И у томе успели.
- Нас две смо предавале разне предмете, с обзиром да нас је било мало, али смо, пре свега, училе децу животу, припремале смо их да се једног дана отисну из гнезда и оду у свет, а да не забораве своје корене. Од прве плате сам купила саргију (платно које се користи за џакове), од које сам направила струњачу. Три пута сам ишла пешице у Мали Зворник (тада није било аутобуса) да измолим од Општине козлић за децу. Училе смо их како да се служе левом руком, организовале приредбе, екскурзије, иако није било средстава у то време, сналазиле смо се, сећа се Ратка.
Једне године, одлучиле су ове две учитељице да децу одведу на екскурзију у Нови Сад и организовале превоз и смештај. То је за њих било право чудо, јер нису знали за струју и воду, „осећали су се отуђени“.
- Кад си устао?, питала је учитељица Ратка једног ђака.
- Неђе око чет“™ри.
- И, шта си радио?
- Г“™оњ“™о точак по тераси, одговорио је.
Одвеле су их и у биоскоп, који су тада први пут видели. Био је то општи урнебес. Растрчали су се куд који, нико није могао да их савлада, а камоли распореди. Викали су: „Учитељ“™це, ђе ћете нас јако на таван, и ми смо дали по динар“.
Ђаци су, у то време, пешачили и до 10 километара до школе, јер је била једина у крају. Зато би, зими, њихове учитељице спремиле метлице, а на бубњару би ставиле један велики лонац. Кад би деца дошла, оне би их очистиле од снега и леденица које су се на њих нахватале и давале им чај, да се угреју.