СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
БОКСЕР КОЈИ ЈЕ КОВАО ПЕСНИЦАМА
Након недавно објављеног текста о шабачком боксеру Ракином телефоном ме је назвала непозната млада Шапчанка рекавши ми да је и њен деда био боксер. Пошто сам читаоце листа позвао на сарадњу одазвао сам се позиву и наредних вечери отишао сам код породице Марковић да видим какве податке имају за мене. У стану сам затекао три генерације чланова породице. Најстарији деда Тихомир седео је и како сам га погледао мисли су ми се вратиле 60 година у назад. Био ми је познат. Започели смо групни разговор и ја схватих да је деда онај боксер којег сам као дечак гледао како боксује, а у недавном чланку сам о њему написао : ,,Да ми је у сећању остао и неки ковач, боксер тешке категорије којег су противници душманско тукли у рингу“. Написао сам само оно чега сам се сећао као дечак и дочекао сам тренутак да више сазнам о том шабачком боксеру из 1955. године. Било ми је мало непријатно због мог израза ,,тукли“ мада сам га написао у спортском жаргону. И без обзира на ситуацију у којој сам се нашао заиста сам осетио и велико задовољство што сам после толико година срео старог шабачког боксера, али за разлику што смо тог часа обојица били старци. Отворио је душу и дуго ми је причао о боксу и свом трновитом животном путу.
Тихомир (Радомир) Марковић рођен је у Љубовији 15. 02. 1931. године. После два разреда основне школе почео је да учи ковачки занат. Као дечак од петнаест година дошао је у Шабац да изучава ковачки занат код познатог шабачког ковача и поткивача Александра Д. Павловић званог Злојутро. Код њега је становао и хранио се са још три ученика. Лети је спавао у сену на тавану. Ранио је на посао и у три сата ујутро да би припремио потковице за поткивање коња.
Злојутрова радионица налазила се на крају Камичка, тачније на кривини пута ка Табановићу у близини данашње сточне пијаце „Бандера“. У то време вода за пиће доносила се са артерске чесме код камичког моста и то је био један од Тихомирових шегртских послова. Онако младог и ситног снажнији шегрти су увек гурали од чесме те је кући каснио са доношењем воде. Кад га је мајстор Злојутро упитао што касни, Тихомир одговори како га гурају ,,дечкови“ и од тада му дадоше надимак Дечков. Временом Дечков ојача, врати се у Љубовију где се дошколовао и положио ковачки занат. Вратио се у Шабац код свог добротвора и мајстора Злојутра. Био је неуморан радник и пун снаге. Сам је држао ногу од коња док се поткивало. И таман је почео да тренира бокс у шабачком клубу ,,Мачва“ дође време за војску. И током три године служења војног рока боксовао је на војничким манифстацијама. Вратио се у Шабац и наставио да боксује за „Мачву“ као боксер тешке категорије. Био је висок, снажан, са јаким црним обрвама и мрка погледа. Уносио је страх код противника а за њега је ринг био мали. Свестан своје снаге спустио би руке низ тело и пустио да га противник удара а онда када би кренуо у напад борба би се брзо завршавала у његову корист. У суштини био је благе нарави. Открио ми је тајну да је у неким приликама боксовао под туђим именом јер одређени Мачвини боксери нису смели да прихвате борбу са јачим противницима. У другим приликама давали су му да пред мерење за меч попије и по четири литре лимунаде и наједе се крофни како би добио на тежини и тако ушао у тежу категорију.
Дечков се није плашио својих противника, борио се и зато је имао понуде од других боксерских клубова у којима су услови били бољи него у „Мачви“. У међувремену оженио се и запослио у ,,Напретку“, касније у ПИК „Мачва“ јер од бокса се није могло живети а породица се повећавала. Преко недеље је на ковачком наковњу ковао раонике и снажно тукао великим чекићем од десет килограма, а викендом је наковањ замењивао противник у рингу. На бокс мечевима публика је увек чекала ,,тешкаше“ када су током борбе падали најснажнији боксерски ударци.
Тих шездесетих година публика као да је била жељна суровости. Сви си скакали уз повике:,, Удри га, разби, уби га!“. У паузи рунди виђао сам тужне погледе боксера усмерене ка разузданој публици. Боксери преморени, знојави, крвави као да су очима говорили својим гледаоцима:,, Дођите у ринг па га ви убите“. Али био је то бокс, кажу хумани спорт. У то доба мени је све то личио на гладијаторске борбе, посебно током борби у тешкој категорији када су победу одлучивали снажни ударци. Када би ударени боксер телом од 90 килограма пао на под и ринг се задрмао. Публика би падала у делиријум.
Шабачки боксер тешке категорије Тихомир Р. Марковић звани Дечков преживљавао је такав бокс око осам година, тукао је свој наковањ и своје противнике. Није увек био победник али борио се све до једног кобног дана када је боксовао и у трећој рунди снажно ударио свог противника. Судија није требао да броји. Боксер из Суботице преминуо је до болнице. Тихомир је добио меч али као човек изгубио га је. Био је то шок за све присутне. У том племенитом спорту један боксер је остао мртав. Тихомирова мајка је говорила: ,,Сине немој више боксовати“. Он није био крив за смрт свог противника који је вероватно имао слабо срце што је промакло лекарској контроли. У Шабац су долазила браћа настрадалог боксера да пронађу Дечкова који је боксовао још једно кратко време али је ринг чувала милиција. Схватио је да тако не може да боксује и да током борбе мери снагу својих ударца. Напустио је бокс и свој БК ..Мачва“ .Остао је запамћен као шабачки боксер са смртоносним ударцем песнице. Тихомир је добио своје животне победе. Данас не прати бокс, а на ковачки мех и наковањ у његовој старој ковачници пала је прашина. Бокс је хуман? Изволите у ринг.
Драгутин Драган Петровић
Тихомир (Радомир) Марковић рођен је у Љубовији 15. 02. 1931. године. После два разреда основне школе почео је да учи ковачки занат. Као дечак од петнаест година дошао је у Шабац да изучава ковачки занат код познатог шабачког ковача и поткивача Александра Д. Павловић званог Злојутро. Код њега је становао и хранио се са још три ученика. Лети је спавао у сену на тавану. Ранио је на посао и у три сата ујутро да би припремио потковице за поткивање коња.
Злојутрова радионица налазила се на крају Камичка, тачније на кривини пута ка Табановићу у близини данашње сточне пијаце „Бандера“. У то време вода за пиће доносила се са артерске чесме код камичког моста и то је био један од Тихомирових шегртских послова. Онако младог и ситног снажнији шегрти су увек гурали од чесме те је кући каснио са доношењем воде. Кад га је мајстор Злојутро упитао што касни, Тихомир одговори како га гурају ,,дечкови“ и од тада му дадоше надимак Дечков. Временом Дечков ојача, врати се у Љубовију где се дошколовао и положио ковачки занат. Вратио се у Шабац код свог добротвора и мајстора Злојутра. Био је неуморан радник и пун снаге. Сам је држао ногу од коња док се поткивало. И таман је почео да тренира бокс у шабачком клубу ,,Мачва“ дође време за војску. И током три године служења војног рока боксовао је на војничким манифстацијама. Вратио се у Шабац и наставио да боксује за „Мачву“ као боксер тешке категорије. Био је висок, снажан, са јаким црним обрвама и мрка погледа. Уносио је страх код противника а за њега је ринг био мали. Свестан своје снаге спустио би руке низ тело и пустио да га противник удара а онда када би кренуо у напад борба би се брзо завршавала у његову корист. У суштини био је благе нарави. Открио ми је тајну да је у неким приликама боксовао под туђим именом јер одређени Мачвини боксери нису смели да прихвате борбу са јачим противницима. У другим приликама давали су му да пред мерење за меч попије и по четири литре лимунаде и наједе се крофни како би добио на тежини и тако ушао у тежу категорију.
Дечков се није плашио својих противника, борио се и зато је имао понуде од других боксерских клубова у којима су услови били бољи него у „Мачви“. У међувремену оженио се и запослио у ,,Напретку“, касније у ПИК „Мачва“ јер од бокса се није могло живети а породица се повећавала. Преко недеље је на ковачком наковњу ковао раонике и снажно тукао великим чекићем од десет килограма, а викендом је наковањ замењивао противник у рингу. На бокс мечевима публика је увек чекала ,,тешкаше“ када су током борбе падали најснажнији боксерски ударци.
Тих шездесетих година публика као да је била жељна суровости. Сви си скакали уз повике:,, Удри га, разби, уби га!“. У паузи рунди виђао сам тужне погледе боксера усмерене ка разузданој публици. Боксери преморени, знојави, крвави као да су очима говорили својим гледаоцима:,, Дођите у ринг па га ви убите“. Али био је то бокс, кажу хумани спорт. У то доба мени је све то личио на гладијаторске борбе, посебно током борби у тешкој категорији када су победу одлучивали снажни ударци. Када би ударени боксер телом од 90 килограма пао на под и ринг се задрмао. Публика би падала у делиријум.
Шабачки боксер тешке категорије Тихомир Р. Марковић звани Дечков преживљавао је такав бокс око осам година, тукао је свој наковањ и своје противнике. Није увек био победник али борио се све до једног кобног дана када је боксовао и у трећој рунди снажно ударио свог противника. Судија није требао да броји. Боксер из Суботице преминуо је до болнице. Тихомир је добио меч али као човек изгубио га је. Био је то шок за све присутне. У том племенитом спорту један боксер је остао мртав. Тихомирова мајка је говорила: ,,Сине немој више боксовати“. Он није био крив за смрт свог противника који је вероватно имао слабо срце што је промакло лекарској контроли. У Шабац су долазила браћа настрадалог боксера да пронађу Дечкова који је боксовао још једно кратко време али је ринг чувала милиција. Схватио је да тако не може да боксује и да током борбе мери снагу својих ударца. Напустио је бокс и свој БК ..Мачва“ .Остао је запамћен као шабачки боксер са смртоносним ударцем песнице. Тихомир је добио своје животне победе. Данас не прати бокс, а на ковачки мех и наковањ у његовој старој ковачници пала је прашина. Бокс је хуман? Изволите у ринг.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
