КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ВЛАДИКА

У овом броју нашег листа представљамо дечака Будимира Јелића и један сасвим посебан дар ““ дар за владичанство
Будимир Јелић има пет година, а већ се, како каже, определио за свој будући позив. Бистар и отворен, спремно је започео разговор са нама.
- Сад ћу да Вам испричам своју причу. Одлучио сам да постанем владика зато што је владика велика личност. Он је као неки краљ, не жени се. Зато ја не планирам да се женим. Хоћу да будем владика. То је то.
Буда има и свог ђакона, брата Василија, који „није баш много послушан, или спава, или гледа цртаће“. Додуше, Васа има две године, није му замерити.
- Онда се играм сам. Направим себи олтар, узмем чашу и кашичицу, сипам воду, ставим мало хлеба и вина, једну марамицу или салвету, покријем и припремим причест и нафору за служитеље и вернике. Имам кадионицу и право јеванђеље, оно велико из кога се чита у цркви. Тако се играм по цео дан. Једном сам у вртићу крштавао, венчавао и светио водицу, прича малишан своју причу течно, скоро без паузе и премишљања у вези са следећом реченицом.
Овај миљеник манастира у Добрићу, почео је да долази у храм Светих апостола Петра и Павла са оцем, ђаконом Перицом Јелићем, када је имао две године. Тада је ова црква у Поцерини постала манастирска.
- Много ми је лепо овде, сваке недеље се причешћујем. А причест је јако важна. Када пођем ујутру на литургију, гладан сам, али, после причести, све престане. Једном ме је болео стомак, а кад сам се причестио, прошао ме је.
Будући владика је размишљао и о могућности да постане лекар, али, то је мање изгледно. Док смо га фотографисали, није се померио, ни трепнуо. Разговарао је опуштено, без трунке треме типичне за децу, а неретко и за одрасле.