ИН МЕМОРИАМ
ДР ВЕЛИБОР ““ БОРА БУЛИЋ
На путу остварења животних жеља постоје бројни захтеви, замке и заблуде. Углавном великим трудом жеље остваре. Неки од остварења жеља одустану. Неки остварење својих жеља одложе, али их ипак остваре у неким повољнијим околностима. То потврђује, у понедељак, 18. маја ове године, упокојени др Велибор-Бора Булић, лекар у пензији из Шапца«.
Др Бора Булић, директни потомак Срба из Лике, рођен је 1943. године у Неготину. У Шабац је, са сестром Радом и родитељима, приспео са седам година и на шабачком Баиру почео своје школовање и одрастање. Брзо се уклопио, прихвативши „шабачка правила живљења“, својом врцавошћу и сналажљивошћу. Желео је да постане лекар. Са тим жељама се уписао на Медицински факултет Универзитета у Београду 1962. године. Из Шапца је отишао као талентовани рукометаш и каријеру наставио у београдској Црвеној звезди. Светлости велеграда младог и темпераментног Бору су од књиге „скренули“ ка лепим споредним стварима. Своје жеље је одложио заменивши их улогом савезног судије у рукомету у ондашњој Југославији. Био је најмлађи рукометни судија у савезној лиги. Путовања, бројне утакмице, турнири, нису кореспондирале са веома тешким режимом студирања на Медицинском факултету. Ведар, духовит и динамичан, радовао се дружењу са спортистима, уметницима глумцима. Није ни примећивао да време брзо пролази, а његова жеља чека на остварење. »Када је схватио да је мора остварити окончао је своје студије и вратио се у Шабац 1980. године»
После обавезног лекарског стажа почео је да ради у Дому здравља у Шапцу у Служби опште медицине, све до пензионисања. Уважавао је своје колеге и признавао да су били од њега бржи и ефикаснији. Није им завидео. Трудио се да их „прати“ колико је то било могуће. Разумевао их је можда, боље него они њега. Радио је колико је могао. Држао се оне латинске „да не нашкоди“ јер је знао да много не може. Читао је много да би општим образовањем више и боље сведочио живот и људе око себе«.
Својом непосредношћу је пленио околину. Људе је доживљавао каквим јесу, без омаловажавања и подилажења. Мајци је био пажљив син, сестри драг брат, а нећакама мио ујка. Није пропуштао да “сеје“ ведрину и оптимизам. Хармонизовао је своје животно кретање између породице и професионалних обавеза. Покушао је и успео да живи безконфликтно, да разумом превазиђе све спорне тренутке. Тако се завршио земни живот. Бурно трајао а тихо престао. Нека се настави у оностраном.
Др Бора Булић, директни потомак Срба из Лике, рођен је 1943. године у Неготину. У Шабац је, са сестром Радом и родитељима, приспео са седам година и на шабачком Баиру почео своје школовање и одрастање. Брзо се уклопио, прихвативши „шабачка правила живљења“, својом врцавошћу и сналажљивошћу. Желео је да постане лекар. Са тим жељама се уписао на Медицински факултет Универзитета у Београду 1962. године. Из Шапца је отишао као талентовани рукометаш и каријеру наставио у београдској Црвеној звезди. Светлости велеграда младог и темпераментног Бору су од књиге „скренули“ ка лепим споредним стварима. Своје жеље је одложио заменивши их улогом савезног судије у рукомету у ондашњој Југославији. Био је најмлађи рукометни судија у савезној лиги. Путовања, бројне утакмице, турнири, нису кореспондирале са веома тешким режимом студирања на Медицинском факултету. Ведар, духовит и динамичан, радовао се дружењу са спортистима, уметницима глумцима. Није ни примећивао да време брзо пролази, а његова жеља чека на остварење. »Када је схватио да је мора остварити окончао је своје студије и вратио се у Шабац 1980. године»
После обавезног лекарског стажа почео је да ради у Дому здравља у Шапцу у Служби опште медицине, све до пензионисања. Уважавао је своје колеге и признавао да су били од њега бржи и ефикаснији. Није им завидео. Трудио се да их „прати“ колико је то било могуће. Разумевао их је можда, боље него они њега. Радио је колико је могао. Држао се оне латинске „да не нашкоди“ јер је знао да много не може. Читао је много да би општим образовањем више и боље сведочио живот и људе око себе«.
Својом непосредношћу је пленио околину. Људе је доживљавао каквим јесу, без омаловажавања и подилажења. Мајци је био пажљив син, сестри драг брат, а нећакама мио ујка. Није пропуштао да “сеје“ ведрину и оптимизам. Хармонизовао је своје животно кретање између породице и професионалних обавеза. Покушао је и успео да живи безконфликтно, да разумом превазиђе све спорне тренутке. Тако се завршио земни живот. Бурно трајао а тихо престао. Нека се настави у оностраном.
Прим. др Предраг Тојић
Најновији број
25. април 2024.
