ШАБАЦ ЋЕ БИТИ ПОЗНАТ ПО БАЛЕТУ

Школица класичног и џез балета „Арабеска“ недавно се сместила у салу специјално уређену само за њих, у Дому Месне заједнице „Жика Поповић“. Простор је школици уступио Савет МЗ, а учитељица балета Гордана Иванковић и њен супруг уложили су средства и адаптирали је. Са председником Савета МЗ Јованом Радишићем, су се лако договорили.
-Лепо смо се пронашли и споразумели. Салу смо из почетка уредили баш за наше потребе. Свако од деце донео је нешто своје, драгу лутку или биљку. Дата нам је на пуно коришћење, када год нам затреба. Наредних годину дана бићемо ту бесплатно, а за даље ћемо се договорити, прича Гордана.
Школицу похађају две групе, млађе и старије полазнице. Ових млађих је за сада нешто више, а могу почети деца од четири године.
-Када сам пре две године почела, старосна граница била је седам година, међутим, појавила се мала Лена која је са пет и по година била толико истрајна да је на тренинге долазила из села и одлично се уклопила и са децом од десет година. Тренинзи за мале су конципирани кроз игру, али они на крају сваког часа науче нешто ново из основа класичног и џез балета. Након месец или два имају јавни час, да родитељи виде шта смо у међувремену урадили, каже Гордана.
Старија група тренира три пута недељно, понедељком средом и петком, од 18:30, а млађа уторком и четвртком од 19 часова.
Најбитније је да деца желе сама да играју и да не буду форсирана ни од кога. Гордана каже да уколико дете неће да дође на један тренинг, не треба тражити од њега да иде даље.
-Ја сам једва чекала тренинге и кажњавали су ме тако што би ми рекли да нема балета уколико немам петице. Колико је индивидуална, балет је толико и групни и ако једно дете ту није својом вољом, то ће се одразити и на другу децу. Балет је показивање емоција. Учим децу да покрију нос и усне и у огледалу у очима посматрају своје емоције. Ако науче да играју очима научиће све. То је причање приче кроз покрет.
Горданина највећа жеља је да балетску школу „Лујо Давичо“ доведе у Шабац, јер за сада постоје два истурена одељења у Србији, ван Београда. За то је потребна и подршка града. Ипак, ако то не успе, спремаће децу да могу да се школују код њих. Ту је већ имала успеха. Наиме, једанаестогодишња Тара Цветковић, уписала је школу „Лујо Давичо“.
Тара је на републичком такмичењу, првом на ком је учествовала, освојила друго место, о чему смо већ писали. Сада је примљена на смер класичног балета, на који годишње уписују само 12 деце. Добила је бројне комплименте, а посебно су били изненађени да долази из Шапца, јер раније нису имали ученике из овог града, нити знају да се у Шапцу уопште игра балет.
-Биле смо у Босни, на одмору, и планирале смо још да останемо када је мама позвала школу и сазнала да је пријемни за неколико дана. Одмах сутрадан смо се вратиле у Шабац, један дан сам се одморила, а наредни у Београд. На пријемном су биле две наставнице које су ме одвеле у салу и ту сам радила основне позиције и покрете класичног балета. Посебну пажњу су обраћале да ли ми је права кичма, кукови рамена, а оцењивали су и фигуре, прича Тара.
Како су Тару оценили као вансеријски талентовану инсистирали су да буде њихов редован ученик. Ипак, школу ће морати да похађа ванредно, јер Тарина мајка Биљана не може са њом да се пресели у Београд, где при том не би имале ни стан ни она посао.
-Волела бих да могу све овде да оставим јер знам колико би она била срећна, али не могу. Причали су ми о Тариној перспективи, помињали су чак и министра културе као подршку. Била сам пресрећна и затечена ситуацијом, али морала сам да им објасним да ће Тару припремати Гоца за испите и да ће имати статус ванредног ученика.
Као редован ученик Тара би имала обезбеђено бесплатно школовање, али и ништа друго у Београду. Каже да би волела да иде тамо редовно на наставу, али да јој је лепо и овде у новој сали и са њеном наставницом.
Гордана истиче да ће дати све што је у њеној моћи да је адекватно припреми. Каже да би било лепо када би се нашао неко ко би могао да Тари оствари ову жељу, али ипак сматра да нема потребе за пресељењем у Београд.
-Они могу да јој пруже много, да буде први солиста Народног позоришта. Ипак, таленат јој ништа не може умањити.
Велики проблем је што ванредно школовање у школи „Лујо Давичо“ много кошта. Мораће да иде на консултације неколико дана пре испита, па ће тако поред пута, морати да плати и смештај за те дане. Консултације се такође плаћају, као и испити, а захтевају и посебну опрему.
Тара је недавно на Чивијашком карневалу отворила Дечји карневал. На бини је први пут заиграла у шпиц патикама. Пред шабачком публиком се осећала веома лепо, а колико је предана игри говори и њена реченица да када игра отворених очију осећа се исто као и са затвореним.
Председник Савета МЗ “Жика Поповић” Јован Радишић веома је задовољан и поносан што овако талентована деца тренирају у њиховим просторијама. Истиче да ће помагати младима када год буду у могућности.
-Спорт и култура су нешто на чему треба да се заснива развој најмлађих у Шапцу. Дужност свих који имају било каквих услова је да их у томе подрже, сматра Радишић.
Тек што је примљена у балетску школу “Лујо Давичо”, још увек под великим утиском, Тара и Биљана су кренуле у шетњу Кнез Михајловом улицом и да се почасте сладоледом. Наишле су на девојчицу која је свирала виолину, док ју је мајка из позадине пратила на електричном клавиру. Свирале су музику на коју Тара игра.
-Тара ми је рекла да би желела да плеше, питала је девојчицину мајку да ли може, а она јој је одговорила да оне и свирају да би се уз њихову музику играло. Тара је обула своје шпиц патике и заиграла у позадини. Девојчица која је свирала све време ју је бодрила да иступи испред. Велики број пролазника стајао је да их посматра. Међу њима биле су и избеглице из Сирије. Тара је одиграла три нумере, захвалила се и кренула. Девојчица је дотрчала за њом и донела јој 300 динара, за сладолед. Био је то Тарин први хонорар и тако је прославила упис, прича Биљана и открива да је девојчица десетогодишња Јована, првак Европе у виолини као солиста. Свира на улици да би имала средства за одласке на такмичења, јер нико не финансира њен таленат.