ГРАДСКЕ ПРИЧЕ
ТУЧА
Туче су биле свакодневна појава, а разлози најразличитији. Понекад смо се тукли, а да разлога није ни било. Тукли смо се због фудбала, због подметнуте ноге, гурања у реду, девојчица. „Јасмина и Бане баш су диван пар, кад се буду узели, донећемо дар!“- узвиковао је цео разред. Нисам знао с ким ћу пре да се побијем.
Девојчице нису волеле грубијане. Више су им се свиђали чисти, очешљани дечаци, а ако су били и чланови литерарне секције, многи погледи управљени су према њима, уз обавезно дошаптавање и весели кикот. Испуњавао сам све те услове. Избегавао сам туче што сам више могао, а са рвањем сам стицао важну позицију у разреду.
Морало се знати ко је најјачи у разреду а ко у школи. Задивљено смо гледали дечака из осмог разреда који се, истурених прса и надуваних мишица, шепурио по школском дворишту. Благо ономе кога је он штитио. Долазили су и снажни дечаци из других школа, да би се доказивали. Стављање прста на чело значило је изазов за тучу, а ако је прст био влажан, то је већ био велики разлог. Тукли смо се само песницама до разбијања носа, а престајали када је противник оборен на земљу.
Једног дана су се закачила два најјача дечака из друштва и договерен је њихов двобој сутрадан у дворишту кафане „Ноћај“. Нисам спавао целу ноћ, као да сам био један од учесника. Да ли ће се неко од њих уплашити? Један је био пунији, снажнији, а знали смо да је други неизмерно храбар. Али, зашто се туку? Покушаћу сутра да их одговорим од тога. Добри су другови обојица, па зар је важно ко је јачи? Зар није боље да се само играмо?
Дошао сам сат раније на заказано место, а они су се појавили некако у исто време. Били су озбиљни, бледи у лицу, одлучни у својој намери, тако да покушај мирења није успео. Подрхтавао сам од узбуђења и осећао мучнину у стомаку.
Около је настао тајац, чак су и птице престале да певају. Чули су се тупи ударци песница, стењање и више их нисам видео, јер ми се магла навукла на очи. Један је био јачи. Извикивали су његово име, поскакујући у месту.
Одједном, велика топлина и пријатна језа разлегла се по мом телу. Видео сам да се рукују, а затим да се грле.
Бацили смо се по њима и читава гомила деце дуго је остала загрљена.
Девојчице нису волеле грубијане. Више су им се свиђали чисти, очешљани дечаци, а ако су били и чланови литерарне секције, многи погледи управљени су према њима, уз обавезно дошаптавање и весели кикот. Испуњавао сам све те услове. Избегавао сам туче што сам више могао, а са рвањем сам стицао важну позицију у разреду.
Морало се знати ко је најјачи у разреду а ко у школи. Задивљено смо гледали дечака из осмог разреда који се, истурених прса и надуваних мишица, шепурио по школском дворишту. Благо ономе кога је он штитио. Долазили су и снажни дечаци из других школа, да би се доказивали. Стављање прста на чело значило је изазов за тучу, а ако је прст био влажан, то је већ био велики разлог. Тукли смо се само песницама до разбијања носа, а престајали када је противник оборен на земљу.
Једног дана су се закачила два најјача дечака из друштва и договерен је њихов двобој сутрадан у дворишту кафане „Ноћај“. Нисам спавао целу ноћ, као да сам био један од учесника. Да ли ће се неко од њих уплашити? Један је био пунији, снажнији, а знали смо да је други неизмерно храбар. Али, зашто се туку? Покушаћу сутра да их одговорим од тога. Добри су другови обојица, па зар је важно ко је јачи? Зар није боље да се само играмо?
Дошао сам сат раније на заказано место, а они су се појавили некако у исто време. Били су озбиљни, бледи у лицу, одлучни у својој намери, тако да покушај мирења није успео. Подрхтавао сам од узбуђења и осећао мучнину у стомаку.
Около је настао тајац, чак су и птице престале да певају. Чули су се тупи ударци песница, стењање и више их нисам видео, јер ми се магла навукла на очи. Један је био јачи. Извикивали су његово име, поскакујући у месту.
Одједном, велика топлина и пријатна језа разлегла се по мом телу. Видео сам да се рукују, а затим да се грле.
Бацили смо се по њима и читава гомила деце дуго је остала загрљена.
Из књиге Бана Јанковића “Прозор н
Најновији број
25. април 2024.
