И спорт и образовање

Шабачки атлетичар Душан Макевић, ушао је у атлетику прилично касно, у 17. години, али одмах је показао да је спортиста за „велика дела“. Квалитет је показао на домаћој и европској сцени, а то није промакло ни универзитетима у САД. Понудили су му сјајне услове за развој и образовање. Дилеме није било, Душан се отиснуо „преко баре“.
После успешних наступа на домаћој сцени, школовање и спортски развој наставио си у САД, тачније у Луизијани ?
- После Првенства Европе у кросу 2011. године, добио сам позив више америчких универзитета да се прикључим њиховом тиму, уз стипендију која покрива све трошкове студирања. Одлучио сам се за Универзитет државе Луизијана (УЛМ) у граду Монроа. Уписао сам „Цомпутер сциенце – Софтњаре енгееринг“, код нас био то смер Софтверско Инжењерство (ЕТФ). Важан фактор у одлуци био је и атлетски тренер Варга, Мађар који је на исти начин, 90 – их отишао у САД.
После Монроа, прешао си у Сан Антонио, где си провео последњу сезону ?
- Када је тренер Варга, због несугласица око плате са УЛМ, напустио универзитет и атлетику и преселио се у Сан Диего, почео сам и ја да размишљам о одласку јер нисам био сигуран да ће УЛМ наћи адекватну замену. Сазнао сам, преко пријатеља, да Универзитет у Сан Антониу тражи мој профил атлетичара, брзо смо се договорили и тако почиње моја прича у Тексасу.
Како је организовано крос такмичење у САД ?
- Универзитети у дивизији 1 су распоређени у такозване конференције од 10 до 12 клубова (код нас би то могло да се преведе као лиге) у више спортова. Првенство конференције, при крају сезоне, најважније је атлетско такмичење за екипу. Сва остала су отвореног типа, учествују тркачи из других универзитета у региону, некада и професионалци. После првенства конференције трчимо регионални крос, а они који се квалификују трче и национални универзитетски крос.
Такмичиш се и у кросу и на дворанским такмичењима. Где више уживаш ?
- Када све саберем и одузмем мислим да ми крос највише одговара. Моја техника трчања није баш као из уџбеника. То је последица касног уласка у атлетику (3. година средње школе). Ја не скачем много док трчим и то ми даје благу предност на меканој подлози. Масовност и трчање у природи чине мање монотоним надметања. Терен је другачији на свакој трци, а неке се трче и на голф теренима, где буквално имате утисак трчања на тепиху. Предност дворане су увек идеални временски услови.
Много слушамо о спортским стипендијама. Које обавезе имаш, с’обзиром да уз тренинге имаш и предавања, испите ?
- Обавезе су да идеш на предавања, одржаваш минималан просек оцена прописан од савеза и да пружиш максимум на тренинзима и такмичењима. Не толерише се изостанак са тренинга, а кашњење се оштро санкционише. Главни тренинзи су, током семестра, у 6 ујутру, а поподне су теретана и индивидуални рад, увек усклађени са предавањима. Викендом су такмичења. Стипендија зависи од учинка на такмичењима. Мало су блажи према странцима када је у питању смањење процента школарине, али очекују да се поправиш ако нешто не иде како треба. Пружају ти све услове, мораш да оправдаш поверење.
САД је једна од највећих спортских нација, а колеџ је место одакле крећу највећи спортисти ?
Што се тиче начина рада, нема велике разлике у односу на тренинге које сам радио у Шапцу са тренером Милисавом Станојчићем. Тајна је у масовности, условима и организацији. Свака екипа има тим тренера, у атлетици је то 5 тренера за сваку дисциплину посебно (спринтери, препонаши, скакачи, бацачи, дугопругаши). Физиотерапеути су нам доступни после сваког тренинга.
Како изгледа универзитетски живот у САД у слободно време. Наше претпоставке су базиране на филмовима који су, чини се, врло искарикирани ?
- Наравно да су искарикирано, али има и истине. Та братства, сестринства и њихове журке постоје (свако има једно велико по семестру), али то није нешто толико престижно. Ја више излазим у ноћне клубове по граду, када имам прилику. Четвртак је познат као „цоллеге нигхт“, али клубови раде сваки дан. То је слично као у Србији.
Прва асоцијација на Сан Антонио су „мамузе“ (Спурс), НБА тим. Да ли су они бренд број 1 и шта се још може издвојити из овог града ?
- Свакако, где год да се окренеш видиш нешто везано за Спарсе. Када играју, не само да је дворана пуна, него и барови свуда по граду. Ипак, они су један од највећих НБА тимова, петоструки прваци, заслужују пажњу. Осим њих, у центру града је веома лепо уређено шеталиште поред реке познато широм државе. Овде је и тврђава Аламо, чувена из рата за независност Тексаса од Мексика 1836. Постоји и велика војна база.
Живео си у две савезне државе, где си се лакше адаптирао ?
- Град и факултет у Луизијани су мањи, те су људи гостољубивији. Становништво је опуштеније, делује као да се сви познају, типични југ Америке и право место за почетак живота „преко баре“. Сан Антонио је велики град, живи се брже. Много је странаца, посебно Мексиканаца, гужве у саобраћају су свакодневне. Универзитет има чак 30 хиљада студената. Неке колеге сретнеш једном и никада више. Да сам дошао директно овде из Шапца, мислим да би ми било теже да се прилагодим.
Пратиш ли ситуацију у атлетици Србије ?
- Пратим и разочаран сам. Делује да један бољи колеџ у Америци има више атлетичара него цела Србија. Ми имамо пар изразито добрих појединаца (Шпановић, Бекрић, Терзић.) и пар других. Иза њих је велика празнина у квалитету резултата, немамо „резерве“. Домаћа такмичења су резултатски и бројчано веома скромна. У Србији је проблем остати мотивисан да се бавиш трчањем. Ко је луд да трчи 25 км сваки дан ?
Планови у 2016. години, спортски и приватни ?
- Ово ми је последња универзитетска сезона. Планирам да дипломирам. Остало ми је још два семестра. Покушаћу да оборим рекорд универзитета на 3 км у дворани 08:10, а мој најбољи резултат до сада је 8:15, у дресу УЛМ. Нисам далеко ни од рекорда на 5 км. На отвореном, циљ је Национални универзитетски шампионат.