ИЗА КУЛИСА ШАБАЧКОГ ПОЗОРИШТА: МАЈСТОР СЦЕНСКЕ МАСКЕ
УМЕЋЕ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ
„Не може да се ради без љубави. Посао као посао је напоран, одговоран, тежак, али максимално креативан.
И поред тога никада не бих изабрала нешто друго“, каже Гордана Баровић
У Шабачко позориште Гордана Баровић, данас мајстор сценске маске, примљена је на пробни рад 1996. године. Своја знања уз неоспоран таленат уобличавала је вешто вођеном руком и саветима учитеља Аце Шемеге.
- Он ме научио овом послу и он је био тај који је требао да одлучи да ли ја то могу да радим. Пријао ми је рад поготово што сам на неки начин изолована од остатка. Ово је мој простор у коме могу да се изразим креативно и у било ком смислу. Најважнији је тај мир који је неопходан за овај посао ““ каже Гордана која своје умеће свакодневно показује на пољу шминке, израде маски и власуља.
За слободу одлучивања када се раде представе изборила се својим радом који је на сцену Шабачког позоришта донео доста добрих маски.
- Људи ми верују и онда ми препусте посао који, уствари, само ја могу да одрадим. Они могу да замисле нешто али ја сам ту да смислим како ће се то одрадити и да ли може уопште на сцену да се постави. Просто, позориште је живо, жива је публика, глумци. Кад почне представа ту више нема заустављања. Није то као пред камером. Ако се нешто деси камера се заустави и понови се кадар па док не испадне како треба то се понавља. Овде нема заустављања. Како крене представа тако мора све да буде без грешке јер свака грешчица може да ремети глумца на сцени и самим тим изазове и погрешну реакцију публике. Све то мора да буде перфектно урађено.
Власуљарство је занат који се учи
Власуљарство је био изазов који се претворио у нешто више од обичног занатског посла који с једнаком љубављу ради и данас.
- Један од најстаријих заната на свету. Учи се у позоришту кроз рад и праксу. Потребно је доста времена да се научи све. Технологија израде остала је иста. Буквално се користе исти методи, справе, материјали. Имам срећу што радим овај посао који је за мене више него леп.
Прва представа
Само две године по доласку у Шабачко позориште самостално је радила на својој првој представи.
- Представу „Тетовиране душе“ режирао је Рале Миленковић, а по тексту Стефановског. Много ми је драга. Волела сам је. Пре ње све остале представе радила сам са Ацом Шемегом.
Највећи изазов
„Каинов ожиљак“
Рад на представи „Каиново ожиљак“ био је њен највећи изазов али и траума. Поред трке са временом требало се психички изборити и са чињеницом да ће представу уживо преносити Радио телевизија Србије.
- Припрема на „Каиновом ожиљку“ ми је била највећа траума до сада у мојој каријери, а ево већ двадесет година радим то. Такође и изазов за некога ко се бави маском јер је женску физиономију требало прилагодити мушкој. Маске Хитлера, Геринга и Хајдриха морале су бити аутентичне јер су у питању историјске личности. На све то, улоге су додељене глумицама што је био шок за мене. За веома кратко време од 15. јануара до 1. фебруара морала сам да одрадим не само маске за дан премијере него и за генералну пробу, а да не причамо о дорадама, исправкама и слично. На све то долази онда и информација да ће премијеру директно да преноси РТС. Е, тад сам доживела стрес. Никад у животу већу трему нисам имала пред премијеру. Срећом све се завршило на најбољи могући начин.
Историјска увертира „Млади Стаљин“
У позоришту се не постављају често комади са историјским ликовима тако да је Гордана за један кратак период имала добре изазове. Пре „Каина“ шабачку публику одушевио је Стаљин у представи „Млади Стаљин“.
- Иван Томашевић је глумио Стаљина. Сећам се да је приликом изласка из шминкернице на једну пробу оставио запањеног и самог редитеља. Трансформација је била невероватна.
И на филму
Своје знање и умеће Гордана је показала и на снимању филма „Бићемо прваци света“ чији је један део сниман у Хали „Зорка“ у Шапцу.
- Једно лепо искуство. Потпуно другачији рад у односу на позориште. Мислим да се никада не бих одлучила да радим само филм иако је донекле лакши посао јер снимање може да се прекине како би се поправила шминка, било шта. У позоришту то није могуће. Грешке не сме да буде. Доста је креативније радити у позоришту које има своју посебну драж.
Учити и само учити
И после две деценије проведене у позоришту Гордана, како сама каже, и дан-данас много учи о послу којем се посветила с великом љубављу.
- И шминка, и фризура, и маска. То све изискује сате и сате истраживања. Треба сазнати много тога о времену у коме се радња представа дешава. Данас је много лакше урадити аутентичну маску него што је било пре двадесетак година моме чика Аци. Има доста добрих материјала до којих је понекад тешко доћи јер се набављају у Лондону, Берлину, Љубљани, Загребу. Посао ме прати и кући јер и тада размишљам о томе шта треба и како да урадим, где да набавим материјал и слично.
„Онај ко би желео да се бави овим послом мора да буде на првом месту одговаран, креативан и вешт. То су особине без којих се не може.
„Не штедим се уопште у овом послу јер га волим. И само човек који га воли може да га ради. Не постоје правила сем љубави и доброг познавања посла који може да траје данима и ноћима док се не постигне савршенство“
И поред тога никада не бих изабрала нешто друго“, каже Гордана Баровић
У Шабачко позориште Гордана Баровић, данас мајстор сценске маске, примљена је на пробни рад 1996. године. Своја знања уз неоспоран таленат уобличавала је вешто вођеном руком и саветима учитеља Аце Шемеге.
- Он ме научио овом послу и он је био тај који је требао да одлучи да ли ја то могу да радим. Пријао ми је рад поготово што сам на неки начин изолована од остатка. Ово је мој простор у коме могу да се изразим креативно и у било ком смислу. Најважнији је тај мир који је неопходан за овај посао ““ каже Гордана која своје умеће свакодневно показује на пољу шминке, израде маски и власуља.
За слободу одлучивања када се раде представе изборила се својим радом који је на сцену Шабачког позоришта донео доста добрих маски.
- Људи ми верују и онда ми препусте посао који, уствари, само ја могу да одрадим. Они могу да замисле нешто али ја сам ту да смислим како ће се то одрадити и да ли може уопште на сцену да се постави. Просто, позориште је живо, жива је публика, глумци. Кад почне представа ту више нема заустављања. Није то као пред камером. Ако се нешто деси камера се заустави и понови се кадар па док не испадне како треба то се понавља. Овде нема заустављања. Како крене представа тако мора све да буде без грешке јер свака грешчица може да ремети глумца на сцени и самим тим изазове и погрешну реакцију публике. Све то мора да буде перфектно урађено.
Власуљарство је занат који се учи
Власуљарство је био изазов који се претворио у нешто више од обичног занатског посла који с једнаком љубављу ради и данас.
- Један од најстаријих заната на свету. Учи се у позоришту кроз рад и праксу. Потребно је доста времена да се научи све. Технологија израде остала је иста. Буквално се користе исти методи, справе, материјали. Имам срећу што радим овај посао који је за мене више него леп.
Прва представа
Само две године по доласку у Шабачко позориште самостално је радила на својој првој представи.
- Представу „Тетовиране душе“ режирао је Рале Миленковић, а по тексту Стефановског. Много ми је драга. Волела сам је. Пре ње све остале представе радила сам са Ацом Шемегом.
Највећи изазов
„Каинов ожиљак“
Рад на представи „Каиново ожиљак“ био је њен највећи изазов али и траума. Поред трке са временом требало се психички изборити и са чињеницом да ће представу уживо преносити Радио телевизија Србије.
- Припрема на „Каиновом ожиљку“ ми је била највећа траума до сада у мојој каријери, а ево већ двадесет година радим то. Такође и изазов за некога ко се бави маском јер је женску физиономију требало прилагодити мушкој. Маске Хитлера, Геринга и Хајдриха морале су бити аутентичне јер су у питању историјске личности. На све то, улоге су додељене глумицама што је био шок за мене. За веома кратко време од 15. јануара до 1. фебруара морала сам да одрадим не само маске за дан премијере него и за генералну пробу, а да не причамо о дорадама, исправкама и слично. На све то долази онда и информација да ће премијеру директно да преноси РТС. Е, тад сам доживела стрес. Никад у животу већу трему нисам имала пред премијеру. Срећом све се завршило на најбољи могући начин.
Историјска увертира „Млади Стаљин“
У позоришту се не постављају често комади са историјским ликовима тако да је Гордана за један кратак период имала добре изазове. Пре „Каина“ шабачку публику одушевио је Стаљин у представи „Млади Стаљин“.
- Иван Томашевић је глумио Стаљина. Сећам се да је приликом изласка из шминкернице на једну пробу оставио запањеног и самог редитеља. Трансформација је била невероватна.
И на филму
Своје знање и умеће Гордана је показала и на снимању филма „Бићемо прваци света“ чији је један део сниман у Хали „Зорка“ у Шапцу.
- Једно лепо искуство. Потпуно другачији рад у односу на позориште. Мислим да се никада не бих одлучила да радим само филм иако је донекле лакши посао јер снимање може да се прекине како би се поправила шминка, било шта. У позоришту то није могуће. Грешке не сме да буде. Доста је креативније радити у позоришту које има своју посебну драж.
Учити и само учити
И после две деценије проведене у позоришту Гордана, како сама каже, и дан-данас много учи о послу којем се посветила с великом љубављу.
- И шминка, и фризура, и маска. То све изискује сате и сате истраживања. Треба сазнати много тога о времену у коме се радња представа дешава. Данас је много лакше урадити аутентичну маску него што је било пре двадесетак година моме чика Аци. Има доста добрих материјала до којих је понекад тешко доћи јер се набављају у Лондону, Берлину, Љубљани, Загребу. Посао ме прати и кући јер и тада размишљам о томе шта треба и како да урадим, где да набавим материјал и слично.
„Онај ко би желео да се бави овим послом мора да буде на првом месту одговаран, креативан и вешт. То су особине без којих се не може.
„Не штедим се уопште у овом послу јер га волим. И само човек који га воли може да га ради. Не постоје правила сем љубави и доброг познавања посла који може да траје данима и ноћима док се не постигне савршенство“
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
