БОГАТО СВЕДОЧАНСТВО ДУХОВНОСТИ

Субота седмог августа ове године. Оморина налик оној у Јанковој приповеци “Град“. Стижем у Пећинце пред кулу Виђенију, у јединствен Музеј хлеба, код необичног човека, мог пријатеља, угледног сликара Слободана Јеремића Јеремије

Дочекала ме његова супруга Биљана.“Сад ће Јеремија доћи. Ради нешто око торња“. Док је гледам, сећам се како увек заједно долазе у Дом омладине у Шапцу и знам да је свима у Клубу младих стваралаца њихова љубав била драга.
Ведра и речита, научена на госте, освежавала је простор око себе и чинила разговор пријатним.
Убрзо, дугом стазом прелепог дворишта, прав као стрела, горд у ходу, долазио је Јеремија. Коса већ бела, лице преплануло, руке дуге, немирне. Слуша саговорника, али наглашено инсистира на свом мишљењу. Не прихвата моја на папиру припремљена питања. “Ја ћу да ти причам, и причам, а ти узми, издвој оно што ти треба“. Наравно, нашли смо решење: дошао сам кући са “товаром“ новинских исечака, коментара, приказа и вредновања слика Слободана Јеремића. Наравно, ту је и његова монографија “Јеремија између неба и хлеба“. Из ове књиге користио сам текстове Јеремијиних и мојих пријатеља, песника и новинара: Драгана Филиповића и Ивана Глишића.
Блаженство раних радова
“Рођен сам првог марта, 1950. године, пише у Јеремијиној Монографији. Одмах ме из милоште назваше Бата, јер имам рођену сестру Ленку, коју су звали Сека.
Наша мала породица живела је свој живот. Сваки дан је био исти, али недеља нешто посебно. Баба и деда су били назарени, нововерници или верници, и сваке друге недеље су одлазили пре и после подне у кућу на другом крају града, коју су назвали Скупштина. Тамо су се предано молили Богу за нас и себе. Често су и мене водили... И док су они појали са осталима, посматрао сам их у тиушини са поштовањем. Мислим да су и то неки моменти који су на мене снажно деловали.