ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У ШАПЦУ
КОЛОРФУЛ
У Народном музеју у Шапцу, протеклог петка је отворена изложба Светлане Јовановић. Према речима Татјане Марковић, историчарке уметности и вишег кустоса, „ово је нека врста јубилеја, десета самостална изложба ове уметнице, а прошло је десет година од како је пследњи пут излагала у родном Шапцу“.
- Четири постулата Светланиног сликарства су процес, материја, потез и боја. Њен целокупан опус показује да је циклусе надовезивала један на други, бавећи се одређеном проблематиком, која је, углавном, везана за природу. Лако се да ишчитати са њених слика да је материја занима, на сликама покушава да створи један сопствени микро и макро космос, у жељи да, користећи сликарску материју, ствара природу. Потез показује њену експресивну црту, често је разносмеран, широк, пастозан, слика прстима, длановима, четкицом, шпахлом, ствара материју која као живи организам постоји на већини слика. Боје су итекако присутне у њеном сликарству, посебно у овој, последњој фази, рекла је Марковићева.
Континуирани ток, који предано ствара годинама, ова уметница је започела серијом „Структуре“, у којој је експериментисала са несликарским, природним материјалима. Заинтересованост за густу структуру сочне, зелене траве и смеђе текстуре земље, испољава у свом наредном циклусу „Зелено, волим те зелено“. „ВодаВатраВаздухЗемља“ је циклус у ком слика постаје пигмент, којим прекрива слојевиту структуру радова, који постају важна спона претходне и наредне фазе. У исто време, ради на амбијенталној инсталацији “Киша“, коју чине слике-објекти кружног облика, од гипса, песка, воде, лепка, који су преливени сребрном бојом. Разрада ове теме чита се у раду „Размазивање“, у којем природу и њене феномене, представља кроз дигиталну форму. „Колорфул“ је њен повратак првом ликовном опредељењу, слици, на којој експресивно изражава своје интерпретације природе.
Говорећи речником боја, ауторка појашњава да је „жута негде реска и дрска, каткада топла, љубичаста нежна, црвена у боји мака, оранж опора, пурпурна смела или смирена, а плава модра, тиркизна, ултрамарин и азурна“. При том, не бави се само односом боја, него целокупном композицијом која ствара снажан утисак код посматрача.
Поставку, која је отворена до 8. априла, не би требало пропустити.
Светлана Јовановић, рођена Шапчанка, дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи проф. Гордана Николића 2003. године. Магистрирала је на интердислиплинарним постдипломским студијама Универзитета у Београду, на групи за вишемедијску уметност, 2010. године. Члан је УЛУС, ради као наставница цртања и сликања у средњој уметничкој школи Техноарт у Београду. Излагала је на многим групним изложбама. Добитница је годишње награде УЛСШ и награде „Игор Белохлавек“ за најбољег младог уметника на Октобарском салону 2003. године.
- Четири постулата Светланиног сликарства су процес, материја, потез и боја. Њен целокупан опус показује да је циклусе надовезивала један на други, бавећи се одређеном проблематиком, која је, углавном, везана за природу. Лако се да ишчитати са њених слика да је материја занима, на сликама покушава да створи један сопствени микро и макро космос, у жељи да, користећи сликарску материју, ствара природу. Потез показује њену експресивну црту, често је разносмеран, широк, пастозан, слика прстима, длановима, четкицом, шпахлом, ствара материју која као живи организам постоји на већини слика. Боје су итекако присутне у њеном сликарству, посебно у овој, последњој фази, рекла је Марковићева.
Континуирани ток, који предано ствара годинама, ова уметница је започела серијом „Структуре“, у којој је експериментисала са несликарским, природним материјалима. Заинтересованост за густу структуру сочне, зелене траве и смеђе текстуре земље, испољава у свом наредном циклусу „Зелено, волим те зелено“. „ВодаВатраВаздухЗемља“ је циклус у ком слика постаје пигмент, којим прекрива слојевиту структуру радова, који постају важна спона претходне и наредне фазе. У исто време, ради на амбијенталној инсталацији “Киша“, коју чине слике-објекти кружног облика, од гипса, песка, воде, лепка, који су преливени сребрном бојом. Разрада ове теме чита се у раду „Размазивање“, у којем природу и њене феномене, представља кроз дигиталну форму. „Колорфул“ је њен повратак првом ликовном опредељењу, слици, на којој експресивно изражава своје интерпретације природе.
Говорећи речником боја, ауторка појашњава да је „жута негде реска и дрска, каткада топла, љубичаста нежна, црвена у боји мака, оранж опора, пурпурна смела или смирена, а плава модра, тиркизна, ултрамарин и азурна“. При том, не бави се само односом боја, него целокупном композицијом која ствара снажан утисак код посматрача.
Поставку, која је отворена до 8. априла, не би требало пропустити.
Светлана Јовановић, рођена Шапчанка, дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи проф. Гордана Николића 2003. године. Магистрирала је на интердислиплинарним постдипломским студијама Универзитета у Београду, на групи за вишемедијску уметност, 2010. године. Члан је УЛУС, ради као наставница цртања и сликања у средњој уметничкој школи Техноарт у Београду. Излагала је на многим групним изложбама. Добитница је годишње награде УЛСШ и награде „Игор Белохлавек“ за најбољег младог уметника на Октобарском салону 2003. године.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
