МИЛУТИН РАДОВАНОВИЋ НАУЧНИК СВЕТСКОГ ГЛАСА ОД ЧОБАНИНА ДО АКАДЕМИКА
ЈЕНА ПАМТИ МАЧВАНСКОГ ХЕКЕЛА, А ТАБАНОВИЋ?
Мештани и ученици сеоске школе мало знају или никад нису чули за знаменитог биолога. Драган Петровић, наставник биологије у Шабачкој гимназији с поштовањем говори о познатом земљаку чије вредне књиге је могуће пронаћи у гимназијској библиотеци али у наставном програму не помиње се његово име
Прича о Милутину Радовановићу, рођеном последњих година 19. века у угледној сељачкој породици Милорада Радовановића из Табановића могла би да почне у библиотеци шабачке гимназије, где се међу великим бројем наслова налази и више за биолошку науку, врло значајних књига овог вредног истраживача. Љубазношћу библиотекара Саше Лазића, добијамо на увид многа Милутинова дела, а посебно текст доктората о отровним апаратима змија са посебним освртом на кобру, који је одбранио на чувеном немачком универзитету у Јени и тамо стекао ову престижну титулу. Лазић нам поклања и малу споменицу Шабачке гимназије, књижицу у којој су рељефни портрети знаменитих ђака и професора на далеко чувене школе, које је урадио вајар Остоја Горданић Балкански. Изливени ликови красе зидове у ходницима древног“ храма знања“, а један такав са ликом Милутина Радовановића налази се на зиду испред кабинета за биологију.
Прети заборав
Без обзира на све о Милутину и његовим научним сазнањима мало знају у Табановићу и Шапцу.
- У наставном програму, колико је мени познато нигде се не помиње његово име. С друге стране доста вредног је оставио биологији и то се у многоме налази у његовим књигама. На пољу ове науке ми у Мачви нисмо имали важнију личност, а чини ми се да је некако скрајнут Милутинов лик и дело, каже Драган Петровић, наставник биологије у Шабачкој гимназији од 1992. године.
Милутинов отац Милорад је још имао сина Драгутина и ћерке Даринку и Драгу. Радовановићи су пред балканске ратове били најимућнија породица у селу, а мало ко им је био раван у читавој Мачви. Прича се да су били вешти трговци и страствени заљубљеници у брзе коње. Као и сваки Мачванин и Милутин је волео ове племените животиње, а посебно је био поносан кад је његов Солун, на важној трци у Београду однео победу испред коња чувене спахијске породице Геце Дунђерског. Дуго се у Мачви о томе причало, а Радовановићи су за позамашну суму новца од награде купили пола хектара плодног мачванског земљишта. Тако су укупно намирили 30 хектара.
Најстарији син Милутин био је одређен да сачува и увећа богатство. Тако је мислио отац, док је Милутин снивао друге снове, а од свог сељачког посла највише је волео да истражује природу.
Милутин је у Табановићу завршио четири разреда основне школе. Даље отац није дао, а када је угледни сеоски учитељ Милан Рабреновић покушао да убеди Милорада, који је тада био и кмет табановачки, да сина, иначе бистрог и надареног дечака упише на даље школовање, старог учу чекао је оштроуман али изненађујући одговор угледног мачванског домаћина.
- Е мој учитељу! Ја сам мислио да си ти паметан човек. Ти мене саветујеш да ми син буде туђи слуга. Па за кога ја купујем оволико имање. Ако мој син треба да буде учитељ, лекар или инжењер са толиким хектарима, шта да чине сироти људи са планина, који немају имања. Њима треба школу препоручити, јер друге борбе за живот немају...
Познати табановачки учитељ био је разочаран, а Милорадов одговор растужио је и младог Милутина, који је и даље маштао о изучавању природе.
Библиотека у земуници
Милутин је свакодневно чувао чопор марве на пространим мачванским ливадама али је налазио времена и за књиге. Неке је добијао чак из Чешке и Немачке, а када га отац или стриц ухвате с књигом у руци, добијао је батине, а књиге су цепане у парампарчад. Зато се будући академик досетио и испод старог храста ископао земуницу, где је држао своју библиотеку.
Дошао је и Први светски рат. Страшна 1915. година. Отац Милорад умире од тифуса. За њим убрзо и један стриц, а други одлази на солунски фронт. Милутин је избегао кулук код Аустријанаца који су секли мачванске шуме, само захваљујући помоћи рођака Богољуба Радовановића. Уписан је у школу да би избегао присилан рад код Шваба. Тако Шабачка гимназија добија једног од својих најбољих ђака свих времена, а талентованог Милутина више нико није могао да заустави до светске славе.
Према забележеном сећању бабе Милеве, Милутин је увек носио књигу у рукама, а родитељи су га терали да ради пољопривредне послове. У разговору са стричевима од великог имања Радовановића није ништа тражио за себе, осим њихове финансијске подршке код школовања у Немачкој.
После одбране доктората у Јени, често је долазио у Табановић. Посебно се дружио са извесним Љубом Милосављевићем, Табановцем који је имао колебу у једном од сеоских атара. Тамо су одлазили и дуго разговарали. Остало је сећање да су обојица волели природу.
У сећању је остало и сведочанство старијих о авионској несрећи из 1968. године у којој је Милутин заједно са још педесетак научника из целог света који су путовали у једну од бројних мисија, изгубио живот. Ту тужну вест Радовановићима је пренео један комшија који је касно у ноћ чуо на једином телевизору у Дому културе у центру села. Авионска несрећа 1968. године догодила се над Нигеријом и нико од путника у том авиону није преживео.
Милутиновом имену често су додавали надимак Хекел, зато што је много волео и ценио чувеног немачког научника Ернеста Хекела. Милутин је имао и посебну част да отвори стручни скуп посвећен познатом Немцу у Јени.
Осим доктората на тему о отровним апаратима змија Милутин је написао и штампао више других вредних и стручних радова. Био је кустос Музеја природе у Сарајеву и Београду. Предавао је на факултетима у Љубљани, Сарајеву и Београду. Академик је постао 1959. године.
Погинуо је 20. априла 1968. године. За собом је оставио породицу и бројна научна дела.
* САТ *
Милутин Радовановић је био ученик Шабачке гимназије 1922. године. И то један од њених најбољих ђака, свих времена. Остала је једна анегдота из тог времена.
Наиме, школски ревизор у то доба, погледавши на сат, упитао је Милутина, које је време. Милутин се мало збунио, а кад се прибрао, касније рекао да не зна. Сат му као чобанину на мачванским пољима, није ни требао. Време је мерио по кретању сунца, а богати родитељи нису хтели за такав луксуз ( куповина сата ) да потроше новац.
Чуђењу швапског ревизора није било краја и ко зна шта је тада помислио о Србима. Ученик коме се чудио ревизор тада је имао 18 година, а само 10 година касније постао је доктор биолошких наука у Јени. Прича се да је ревизор до краја живота то и остао.
Прети заборав
Без обзира на све о Милутину и његовим научним сазнањима мало знају у Табановићу и Шапцу.
- У наставном програму, колико је мени познато нигде се не помиње његово име. С друге стране доста вредног је оставио биологији и то се у многоме налази у његовим књигама. На пољу ове науке ми у Мачви нисмо имали важнију личност, а чини ми се да је некако скрајнут Милутинов лик и дело, каже Драган Петровић, наставник биологије у Шабачкој гимназији од 1992. године.
Милутинов отац Милорад је још имао сина Драгутина и ћерке Даринку и Драгу. Радовановићи су пред балканске ратове били најимућнија породица у селу, а мало ко им је био раван у читавој Мачви. Прича се да су били вешти трговци и страствени заљубљеници у брзе коње. Као и сваки Мачванин и Милутин је волео ове племените животиње, а посебно је био поносан кад је његов Солун, на важној трци у Београду однео победу испред коња чувене спахијске породице Геце Дунђерског. Дуго се у Мачви о томе причало, а Радовановићи су за позамашну суму новца од награде купили пола хектара плодног мачванског земљишта. Тако су укупно намирили 30 хектара.
Најстарији син Милутин био је одређен да сачува и увећа богатство. Тако је мислио отац, док је Милутин снивао друге снове, а од свог сељачког посла највише је волео да истражује природу.
Милутин је у Табановићу завршио четири разреда основне школе. Даље отац није дао, а када је угледни сеоски учитељ Милан Рабреновић покушао да убеди Милорада, који је тада био и кмет табановачки, да сина, иначе бистрог и надареног дечака упише на даље школовање, старог учу чекао је оштроуман али изненађујући одговор угледног мачванског домаћина.
- Е мој учитељу! Ја сам мислио да си ти паметан човек. Ти мене саветујеш да ми син буде туђи слуга. Па за кога ја купујем оволико имање. Ако мој син треба да буде учитељ, лекар или инжењер са толиким хектарима, шта да чине сироти људи са планина, који немају имања. Њима треба школу препоручити, јер друге борбе за живот немају...
Познати табановачки учитељ био је разочаран, а Милорадов одговор растужио је и младог Милутина, који је и даље маштао о изучавању природе.
Библиотека у земуници
Милутин је свакодневно чувао чопор марве на пространим мачванским ливадама али је налазио времена и за књиге. Неке је добијао чак из Чешке и Немачке, а када га отац или стриц ухвате с књигом у руци, добијао је батине, а књиге су цепане у парампарчад. Зато се будући академик досетио и испод старог храста ископао земуницу, где је држао своју библиотеку.
Дошао је и Први светски рат. Страшна 1915. година. Отац Милорад умире од тифуса. За њим убрзо и један стриц, а други одлази на солунски фронт. Милутин је избегао кулук код Аустријанаца који су секли мачванске шуме, само захваљујући помоћи рођака Богољуба Радовановића. Уписан је у школу да би избегао присилан рад код Шваба. Тако Шабачка гимназија добија једног од својих најбољих ђака свих времена, а талентованог Милутина више нико није могао да заустави до светске славе.
Према забележеном сећању бабе Милеве, Милутин је увек носио књигу у рукама, а родитељи су га терали да ради пољопривредне послове. У разговору са стричевима од великог имања Радовановића није ништа тражио за себе, осим њихове финансијске подршке код школовања у Немачкој.
После одбране доктората у Јени, често је долазио у Табановић. Посебно се дружио са извесним Љубом Милосављевићем, Табановцем који је имао колебу у једном од сеоских атара. Тамо су одлазили и дуго разговарали. Остало је сећање да су обојица волели природу.
У сећању је остало и сведочанство старијих о авионској несрећи из 1968. године у којој је Милутин заједно са још педесетак научника из целог света који су путовали у једну од бројних мисија, изгубио живот. Ту тужну вест Радовановићима је пренео један комшија који је касно у ноћ чуо на једином телевизору у Дому културе у центру села. Авионска несрећа 1968. године догодила се над Нигеријом и нико од путника у том авиону није преживео.
Милутиновом имену често су додавали надимак Хекел, зато што је много волео и ценио чувеног немачког научника Ернеста Хекела. Милутин је имао и посебну част да отвори стручни скуп посвећен познатом Немцу у Јени.
Осим доктората на тему о отровним апаратима змија Милутин је написао и штампао више других вредних и стручних радова. Био је кустос Музеја природе у Сарајеву и Београду. Предавао је на факултетима у Љубљани, Сарајеву и Београду. Академик је постао 1959. године.
Погинуо је 20. априла 1968. године. За собом је оставио породицу и бројна научна дела.
* САТ *
Милутин Радовановић је био ученик Шабачке гимназије 1922. године. И то један од њених најбољих ђака, свих времена. Остала је једна анегдота из тог времена.
Наиме, школски ревизор у то доба, погледавши на сат, упитао је Милутина, које је време. Милутин се мало збунио, а кад се прибрао, касније рекао да не зна. Сат му као чобанину на мачванским пољима, није ни требао. Време је мерио по кретању сунца, а богати родитељи нису хтели за такав луксуз ( куповина сата ) да потроше новац.
Чуђењу швапског ревизора није било краја и ко зна шта је тада помислио о Србима. Ученик коме се чудио ревизор тада је имао 18 година, а само 10 година касније постао је доктор биолошких наука у Јени. Прича се да је ревизор до краја живота то и остао.
Љ. Ђукић
Најновији број
25. април 2024.
