МИХАИЛО ГЛИГОРИЋ ““ ГЛИША ““ СЛИКАР ИЗ ШАПЦА
СЛАВИЛИ СМО УМЕТНОСТ
Септембар је, 2010-те. Лепо суботње вече у Шапцу извело народ на улицу. Пред Културним центром (некад Дом омладине), чека ме сликар, историчар уметности, графичар, Михаило Глигорић - Глиша. Живот нас је раздвојио. Нисмо се видели четрдесет година. Размишљам да ли ћу га препознати. Пуно је света у “башти“ Центра. Верујем да ће (као већина сликара) бити по свом изгледу - препознатљив. Тако је и било. Црна, танка трака преко чела, бела брада... Говорио сам себи: то је он, сигурно он
Две “виљемовке“ су подстицале наш разговор. Живи и ради у Шапцу као слободан уметник. Члан је УЛУС-а, излагао на преко 250 групних изложби и преко 30 самосталних наступа у нашој земљи, Европи, Америци, Канади. Завршио је Филозофски факултет у Београду, група за историју уметности. Више пута награђиван за свој рад.
“Да би формирао свој уметнички израз, којим ће на себи својствен начин изрећи неизрециво, сликар се највећма користи линијом. Она је начин да графички искаже своју ликовну замисао, али и чаробна нит која се мултиплицира, условљава, увећава или смањује те претаче у сложене облике, волумене, сенке...“(Татјана Марковић, виши кустос)
По растанку, дуго сам био под утиском овог виђења. Толико доброг и лепог испод горких наслага. То Глишу и брани, то ће га сачувати и осветљавати.
Група “Боје и речи“ у Дому омладине „Вера Благојевић“ у Шапцу, окупљала је у другој половини прошлог века младе песнике и сликаре... Неки су из тог “јата“ високо узлетели. Како нас Твоје сећање види?
- Прво и најважније: сви из тог јата су долетели до овог трена у коме јесмо. Претекли су, што би рекли Срби. Иначе, сам летео, само узлетање, може бити и зна бити веома тешко. Лепо јесте, тајновито јесте, али носи ризик да се “летач“ не расперја горе, превише хотећи и далеко стремећи.
Када смо се тих година окупљали, када се уобличавала, скоро сама од себе група “Боје и речи“, наша друга кућа је био Дом омладине „Вера Благојевић“. Био и остао за све нас. Наша „амбасада“ је била кућа песника, нашег и светског, Ивана Глишића. Долазили смо и одлазили. Договарали се и стварали у ходу. За све то време никад се не посвађасмо не разиђосмо, јефтино и паланачки се не одродисмо. То данас зову посебном енергијом, а оних година то је био узлет наших младости, талента, богом даних дарова и једне чудесне силине која се крила у колективном духу, у нама самима. Данас, како видим, нас ондашње, а данас данашње, називају култном групом. Додају се и пришивају и не припадајуће чињенице и неке посебне особине. Једноставно ми смо тада били млади, прави и појединачно особени, а заједно смо тако сјајно функционисали да је то, за данашње време, стварно чудно. Није било лидера, наметања решења, а добро васпитани, знали смо да је основ у поштовању и старијег, али и млађег од себе.
“Да би формирао свој уметнички израз, којим ће на себи својствен начин изрећи неизрециво, сликар се највећма користи линијом. Она је начин да графички искаже своју ликовну замисао, али и чаробна нит која се мултиплицира, условљава, увећава или смањује те претаче у сложене облике, волумене, сенке...“(Татјана Марковић, виши кустос)
По растанку, дуго сам био под утиском овог виђења. Толико доброг и лепог испод горких наслага. То Глишу и брани, то ће га сачувати и осветљавати.
Група “Боје и речи“ у Дому омладине „Вера Благојевић“ у Шапцу, окупљала је у другој половини прошлог века младе песнике и сликаре... Неки су из тог “јата“ високо узлетели. Како нас Твоје сећање види?
- Прво и најважније: сви из тог јата су долетели до овог трена у коме јесмо. Претекли су, што би рекли Срби. Иначе, сам летео, само узлетање, може бити и зна бити веома тешко. Лепо јесте, тајновито јесте, али носи ризик да се “летач“ не расперја горе, превише хотећи и далеко стремећи.
Када смо се тих година окупљали, када се уобличавала, скоро сама од себе група “Боје и речи“, наша друга кућа је био Дом омладине „Вера Благојевић“. Био и остао за све нас. Наша „амбасада“ је била кућа песника, нашег и светског, Ивана Глишића. Долазили смо и одлазили. Договарали се и стварали у ходу. За све то време никад се не посвађасмо не разиђосмо, јефтино и паланачки се не одродисмо. То данас зову посебном енергијом, а оних година то је био узлет наших младости, талента, богом даних дарова и једне чудесне силине која се крила у колективном духу, у нама самима. Данас, како видим, нас ондашње, а данас данашње, називају култном групом. Додају се и пришивају и не припадајуће чињенице и неке посебне особине. Једноставно ми смо тада били млади, прави и појединачно особени, а заједно смо тако сјајно функционисали да је то, за данашње време, стварно чудно. Није било лидера, наметања решења, а добро васпитани, знали смо да је основ у поштовању и старијег, али и млађег од себе.
Најновији број
25. април 2024.
