ОД КОВАЧА ИЗ БАДОВИНАЦА ДО НАДАЛЕКО ЧУВЕНОГ УГОСТИТЕЉА
ЖИВОТ НЕМА РЕПРИЗУ А МИ СМО У ЊЕМУ ПРОЛАЗНИЦИ
Пре скоро четири деценије стицајем околности Слободан Живојиновић - Боби, ковач из Бадовинаца, одлази у Данску. У Одензеу отвара ресторан „Дубровник“. Вртоглавом брзином постаје надалеко чувени угоститељ. Дружио се са најутицајнијим ликовима новије српске историје. Тврди да је до сада био са преко 300 жена, али и крајње искрено каже да га је „сунце огрејало“ када се пре двадесет година оженио са садашњом супругом Неном
По завршетку ковачког заната, цењеног почетком седамесетих година прошлог века, Слободан Живојиновић из Бадовинаца одлази у Загреб на одслужење војног рока. Ништа неуобичајено за то време, али за разлику од већине његових вршњака, који су се по завршетку обавезе према држави вратили својим уобичајеним активностима, за Живојиновића је крај војске је означио почетак помало бајколике животне авантуре. Пустоловине која још увек траје.
Прича почиње на загребачкој железничкој станици. Док је чекао воз за повратак у Србију упознаје судбоносну девојку из Зенице.
- Седео сам на станици у кафани. Уз пиво сам „убијао“ време до поласка воза. Конобар је донео нову криглу за мој сто. Од девојака преко пута, рече. Брзо су ми се придружиле. Са једном сам отпочео „присан“ разговор. Одушевљена ми је обећала да сам ја једина особа којој ће било када, било где помоћи. Ујутро је нестала, али је у хотелу остала њена адреса. После извесног времена сам отишао у Зеницу да је тражим, али су ми тамо рекли да је отишла за Данску. Пошао сам за њом. Оженио се, средио држављанство, добио радну дозволу. Била је то јако добра жена, али су нас касније околности раздвојиле ““ прича о свом одласку из земље Живојиновић.
У угоститељским водама обрео се као конобар. Радио је у различитим ресторанима, док га једне ноћи, како каже, задовољна муштерија није повукла за рукав и питала зашто не прошири посао када му тако добро иде. Одговорио му је да објекат није његов, да је само радник ту и да не пита ништа. Испоставило се да је тај гост угледни банкар. Уз његову помоћ Живојиновић касније отвара свој ресторан. Угоститељски објекат који је из чисто маркетиншких разлога назвао „Дубровник“.
- На почетку посао је ишао слабо. Нисмо имали пара за неку већу рекламу, па и поред нижих цена од конкуренције нисмо имали пуно гостију. А онда сам упознао новинара Дениса Моа. Том човеку дугујем огромну захвалност. Он ми је обезбедио целу страну за рекламу у својим новинама. Након објављивања испред врата „Дубровника“ био је ред. Сада ту долазе стални гости. Углавном дански функционери и угледни светски људи - каже Слободан Живојиновић ““ Боби.
ТАДИЋ И МИЛОШЕВИЋ У ИСТОЈ ПРОСТОРИЈИ
Када је реч о функционерима, политичарима и „светским људима“, списак Живојиновићевих познаника је више него импозантан. Дружио се са најутицајнијим личностима наше новије историје. Успевао је да споји различитости. На зиду његове куће-ресторана у Бадовинцима стоје фотографије са Милошевићем, Булатовићем, Тадићем, покојним патријархом Павлом, Бећковићем, Тапијем...
Од људи који су тренутно на власти најјачи први утисак је оставио на мене Борис Тадић. Када сам био на његовој инаугурацији, човек ми је лепо стегао руку, погледао ме у очи и поздравио се. А не као неки други са „млохавим“ стиском и изгубљеним погледом. Потом, изузетно ценим министра спољних послова Вука Јеремића. Након Владислава Јовановића он је најбољи човек на тој функцији којег је Србија икада имала. На Ивицу Дачића сам као Србин изузетно поносан, јер сем што је добар политичар он је изузетан човек. Велики пријатељ ми је био покојни Патријарх Павле. Код њега ми се увек дешавало да скинем неку тежину са себе. Тотално ме растерећивао, упутио многе паметне речи. Што се уметника тиче, увек ћу се са поштовањем сећати мог драгог пријатеља Драгана Малешевића Тапија. Он је био и остао легенда и често заплачем када га се сетим. Затим, сликарка Оља Ивањицки. Жена са којом сам провео незаборавне тренутке у Скадарлији и на Светом Стефану - износи своје утиске о познатим пријатељима и познаницима Слободан Живојиновић.
ХУМАНИТАРАЦ ИЗ СЕНКЕ
Иако за Данску каже да је најбоља држава на свету, власник угледног ресторана у граду у којем је рођен Ханс Кристијан Андерсен, ни у најтежим временима није заборављао своју отаџбину. Истина, након смрти мајке ретко долази, а али у време санкција је многим нашим фирмама помогао. Између осталих и од ЈАТ-а има и захвалницу због тадашње помоћи у успостављању ваздушне мреже са Данском. Његови пријатељи су новчано помагали српску децу и спортисте. И ту је како наводи предњачио новинар Денис Мо.
- Тај човек је за време рата женском рукометном клубу са ових простора поклонио неколико хиљада комплета тренерки, патика, спортске опреме уопште. Уплатио је неколико десетина хиљада евра у добротворне сврхе. Нико о томе није говорио, али ја сам срећан, што напокон могу да му се одужим и изразим огромну захвалност на свему - истиче Слободан Живојиновић.
Да ли због пријатеља новинара или живота који завређује роман, тек о Слободану Живојиновићу се у данским новинама тих осамдесетих и деведесетих писало како каже више него у нашој штампи о Слободану Милошевићу. Далеке 1988. је био и у ужем избору за личност године у Одензеу.
Данас тврди да је све своје жеље испунио. У последњих петнаест година живи да би уживао и нада се само добром здрављу. Своје богато искуство радо дели са другима, а нама након „мора“ фотографија и „исечака“ из штампе који обистињују његове успомене на питање:“ко сте ви заправо и чиме се бавите“, са осмехом одговара:
- Могу бити и шпијун, и шта год хоћеш. Али, ја сам само ковач из Бадовинаца и угоститељ из Данске који је давно схватио да живот нема репризу. И то је сасвим довољно.
ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО ЖЕНА
Посебно место у Живојиновићевом животу заузимају жене. Његовом специфичном балканском шарму подлегле су многе даме. Каже да је бројка „заведених“ негде око 300 . Беше ту и мисица и превачица, а на пиједесталу се у протекле две деценије налази садашња супруга Нена.
- Мене је сунце огрејало када сам своју данашњу жену упознао. Она је и лепа и паметна и чиста, и добра куварица. Пре ње сам био дно дна у животу. С њом сам у браку већ двадесет година и све што желим је да умрем пре ње. Јер би ме она сахранила као правог човека, а иза мене би остало доста да она ужива као права дама - изражава своје дивљење према супрузи Слободан Живојиновић.
Поред супруге Нене, друга жена која је оставила неизбрисив траг у Живојиновићевом животу је мајка Стана. За њу је својевремено Радио Шабац „свирао“ цео дан, о њој су писале данске новине.
- Сви знају за моју мајку Стану. Имао сам обичај када дођем у Србију да по цео дан закупим Радио Шабац, касније и радио Нешвил да свирају за њу. Данске новине су писале о мојој мајци. Док је била жива у Бадовинце сам долазио и по пет пута годишње, а онда су те родбинске везе попуцале. Сада долазим у години једном , а моја деца Денис и Жанет још ређе - каже Живојиновић.
Деци је живот у Данској. Тамо су се, како наводи, родили, тамо одрасли. У Србију могу да дођу, али само ако сами издвоје за пут, јер превасходно желим да их научим да је најбитније да знају да раде и зарађују.
За разлику од других људи, ја сам се у животу највише научио на туђим грешкама. Најмање на својим. Тако да сам видео доста родитеља који се „убише“ да школују децу, која никада ништа не заврше, а после проћердају оно што су наследили. Зато је најбитније децу научити да сама зарађују за живот - објашњава Слободан Живојиновић-Боби.
Прича почиње на загребачкој железничкој станици. Док је чекао воз за повратак у Србију упознаје судбоносну девојку из Зенице.
- Седео сам на станици у кафани. Уз пиво сам „убијао“ време до поласка воза. Конобар је донео нову криглу за мој сто. Од девојака преко пута, рече. Брзо су ми се придружиле. Са једном сам отпочео „присан“ разговор. Одушевљена ми је обећала да сам ја једина особа којој ће било када, било где помоћи. Ујутро је нестала, али је у хотелу остала њена адреса. После извесног времена сам отишао у Зеницу да је тражим, али су ми тамо рекли да је отишла за Данску. Пошао сам за њом. Оженио се, средио држављанство, добио радну дозволу. Била је то јако добра жена, али су нас касније околности раздвојиле ““ прича о свом одласку из земље Живојиновић.
У угоститељским водама обрео се као конобар. Радио је у различитим ресторанима, док га једне ноћи, како каже, задовољна муштерија није повукла за рукав и питала зашто не прошири посао када му тако добро иде. Одговорио му је да објекат није његов, да је само радник ту и да не пита ништа. Испоставило се да је тај гост угледни банкар. Уз његову помоћ Живојиновић касније отвара свој ресторан. Угоститељски објекат који је из чисто маркетиншких разлога назвао „Дубровник“.
- На почетку посао је ишао слабо. Нисмо имали пара за неку већу рекламу, па и поред нижих цена од конкуренције нисмо имали пуно гостију. А онда сам упознао новинара Дениса Моа. Том човеку дугујем огромну захвалност. Он ми је обезбедио целу страну за рекламу у својим новинама. Након објављивања испред врата „Дубровника“ био је ред. Сада ту долазе стални гости. Углавном дански функционери и угледни светски људи - каже Слободан Живојиновић ““ Боби.
ТАДИЋ И МИЛОШЕВИЋ У ИСТОЈ ПРОСТОРИЈИ
Када је реч о функционерима, политичарима и „светским људима“, списак Живојиновићевих познаника је више него импозантан. Дружио се са најутицајнијим личностима наше новије историје. Успевао је да споји различитости. На зиду његове куће-ресторана у Бадовинцима стоје фотографије са Милошевићем, Булатовићем, Тадићем, покојним патријархом Павлом, Бећковићем, Тапијем...
Од људи који су тренутно на власти најјачи први утисак је оставио на мене Борис Тадић. Када сам био на његовој инаугурацији, човек ми је лепо стегао руку, погледао ме у очи и поздравио се. А не као неки други са „млохавим“ стиском и изгубљеним погледом. Потом, изузетно ценим министра спољних послова Вука Јеремића. Након Владислава Јовановића он је најбољи човек на тој функцији којег је Србија икада имала. На Ивицу Дачића сам као Србин изузетно поносан, јер сем што је добар политичар он је изузетан човек. Велики пријатељ ми је био покојни Патријарх Павле. Код њега ми се увек дешавало да скинем неку тежину са себе. Тотално ме растерећивао, упутио многе паметне речи. Што се уметника тиче, увек ћу се са поштовањем сећати мог драгог пријатеља Драгана Малешевића Тапија. Он је био и остао легенда и често заплачем када га се сетим. Затим, сликарка Оља Ивањицки. Жена са којом сам провео незаборавне тренутке у Скадарлији и на Светом Стефану - износи своје утиске о познатим пријатељима и познаницима Слободан Живојиновић.
ХУМАНИТАРАЦ ИЗ СЕНКЕ
Иако за Данску каже да је најбоља држава на свету, власник угледног ресторана у граду у којем је рођен Ханс Кристијан Андерсен, ни у најтежим временима није заборављао своју отаџбину. Истина, након смрти мајке ретко долази, а али у време санкција је многим нашим фирмама помогао. Између осталих и од ЈАТ-а има и захвалницу због тадашње помоћи у успостављању ваздушне мреже са Данском. Његови пријатељи су новчано помагали српску децу и спортисте. И ту је како наводи предњачио новинар Денис Мо.
- Тај човек је за време рата женском рукометном клубу са ових простора поклонио неколико хиљада комплета тренерки, патика, спортске опреме уопште. Уплатио је неколико десетина хиљада евра у добротворне сврхе. Нико о томе није говорио, али ја сам срећан, што напокон могу да му се одужим и изразим огромну захвалност на свему - истиче Слободан Живојиновић.
Да ли због пријатеља новинара или живота који завређује роман, тек о Слободану Живојиновићу се у данским новинама тих осамдесетих и деведесетих писало како каже више него у нашој штампи о Слободану Милошевићу. Далеке 1988. је био и у ужем избору за личност године у Одензеу.
Данас тврди да је све своје жеље испунио. У последњих петнаест година живи да би уживао и нада се само добром здрављу. Своје богато искуство радо дели са другима, а нама након „мора“ фотографија и „исечака“ из штампе који обистињују његове успомене на питање:“ко сте ви заправо и чиме се бавите“, са осмехом одговара:
- Могу бити и шпијун, и шта год хоћеш. Али, ја сам само ковач из Бадовинаца и угоститељ из Данске који је давно схватио да живот нема репризу. И то је сасвим довољно.
ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО ЖЕНА
Посебно место у Живојиновићевом животу заузимају жене. Његовом специфичном балканском шарму подлегле су многе даме. Каже да је бројка „заведених“ негде око 300 . Беше ту и мисица и превачица, а на пиједесталу се у протекле две деценије налази садашња супруга Нена.
- Мене је сунце огрејало када сам своју данашњу жену упознао. Она је и лепа и паметна и чиста, и добра куварица. Пре ње сам био дно дна у животу. С њом сам у браку већ двадесет година и све што желим је да умрем пре ње. Јер би ме она сахранила као правог човека, а иза мене би остало доста да она ужива као права дама - изражава своје дивљење према супрузи Слободан Живојиновић.
Поред супруге Нене, друга жена која је оставила неизбрисив траг у Живојиновићевом животу је мајка Стана. За њу је својевремено Радио Шабац „свирао“ цео дан, о њој су писале данске новине.
- Сви знају за моју мајку Стану. Имао сам обичај када дођем у Србију да по цео дан закупим Радио Шабац, касније и радио Нешвил да свирају за њу. Данске новине су писале о мојој мајци. Док је била жива у Бадовинце сам долазио и по пет пута годишње, а онда су те родбинске везе попуцале. Сада долазим у години једном , а моја деца Денис и Жанет још ређе - каже Живојиновић.
Деци је живот у Данској. Тамо су се, како наводи, родили, тамо одрасли. У Србију могу да дођу, али само ако сами издвоје за пут, јер превасходно желим да их научим да је најбитније да знају да раде и зарађују.
За разлику од других људи, ја сам се у животу највише научио на туђим грешкама. Најмање на својим. Тако да сам видео доста родитеља који се „убише“ да школују децу, која никада ништа не заврше, а после проћердају оно што су наследили. Зато је најбитније децу научити да сама зарађују за живот - објашњава Слободан Живојиновић-Боби.
Најновији број
25. април 2024.
