Актуелни коментар
ЖИВОТНЕ ЛЕКЦИЈЕ ИЗ БРАЗИЛА
Још једном, тако уобичајено за љубитеље спорта у нашој земљи, прошли смо, за кратко време, пут од еуфорије до дефетизма и натраг. У преплитању субјективног и објективног, требало би да почнемо од овог другог. Освојили смо осам медаља, што Рио 2016. сврстава убедљиво на прво место што се учешћа самосталне Србије на Олимпијским играма тиче. Наши спортисти освојили више одличја него на свим претходним наступима Србије заједно (Стокхолм, Пекинг, Лондон).
Уколико “бразилску оду“ упоредимо са Играма где смо наступали под заставама прве, друге и треће Југославије, сведоци смо једне од “најуспешнијих жетви“ у дугој спортској историји. Осам медаља је исти учинак као у Мексико Ситију “™68 и Монтреалу “™76, а једино су берићетније биле осамдесете године прошлог века када је наш спорт био на врхунцу, али је и СФРЈ знала да искористи чувене бојкоте у Москви и Лос Анђелесу. Када се мери учинак селекција у колективним спортовима далеко смо испред свих у свету, а једино гледамо у леђа Американцима.
Део смо нације која има најбољи ватерполо тим свих времена, репрезентацију која је освојила све, баш све и буквално све што репрезентативни ватерполо нуди. Не знамо каква је будућност светског ватерпола, али Србија је део историје коју ћемо памтити, а наредним генерацијама можемо причати како смо гледали највеће мајсторе свих времена. “Делфини“ су нам дали животну лекцију вере у успех када делује да шансе нема, да “једноставно не иде“.
Своју улогу “за катедром“ имали су кошаркаши, а посебно “млади докторант“ Александар Ђорђевић. Ми волимо кошарку, волимо да будемо селектори, те се пре одласка, део јавности “обрушио“ на селектора због одлуке да у Рио не води сјајног НБА играча, али и кошаркаша који није ни секунду учествовао у двоетапном пласману на Олимпијске игре. Порази од Аустралије, Француске и САД дали су “материјал“ критичарима да унапред прогласе неуспех, да Ђорђевића прогласе сујетним тренером, али их је “ударило сребро“. Осим истрајности, наш чувени тројкаш пружио нам је и лекцију из реалности. Сви смо маштали о победи над првим фаворитом у финалу, али је изјавом после полуфинала где је обећао само “уживање“у последњем мечу указао свима шта је реално. Ипак се у кошарку разуме боље од нас.
Наше одбојкашице биле су изузетак када је требало и део већине када је било још потребније. У тој првој, тешкој олимпијској недељи биле су на нивоу, победама, бар мало поправљали утисак и изградили пут успеха којим су кренули остали негде око 10. августа. Највећи поклоници одбојке знали су којим саставом располажемо, већини се знање завршавало на 2, 3 имена и податку да ћемо бити у Бразилу, а за свега 2 недеље постигле су, не само да их упознамо, већ да уз њих чекамо зору. БРАВО !!!! Шта рећи за наше кошаркашице. Харизма и снага селекторке Марине Маљковић стоврила је селекцију европског првака и трећег тима света у земљи где на врхунском нивоу функционише само један тим. БРАВО !!!!
Ипак, оно што Олимпијским играма даје посебну драж јесу индивидуални спортови, односно чињеница да вишемилионски аудиторијум гледа рвање, теквондо, џудо. Гледали смо сваки детаљ борбе Немеша, Штефанека, Тијане Богдановић, Милице Мандић, Кукоља, вероватно први пут од Лондона. Давор, Ивана, Тијана су нас задивили, инспирисали, а надамо се да се интересовање за ове спортове неће завршити са гашењем олимпијског пламена. Готово у сваком граду постоје клубови, организују се такмичења и вредело би погледати неко од њих, пружити подршку онима који су изабрали спортове који никада неће бити исплативи као колективни, који никада неће бити у центру пажње и бити “ветар у леђа“ најближима који би да се окушају у њима.
Локалпатриотизму и шабачком поносу снагу су дали наши кајакаши. Три кајакаша и три тренера носили су опрему Србије, а име нашег града у срцу. Паланчанин Миленко Зорић брани боје нашег клуба, а донео је прву медаљу после 32 године, није много недостајало Дејану Пајићу, а мало, премало фалило је Небојши Грујићу. Сви који их познају, знају о каквим људима се ради, каквим спортистима и зато жалимо за још неком медаљом јер имамо суграђане који су и људи и спортисти за медаљу и то златну ! Не доносе злато, али заслужују подршку, похвалу и однос као да им је на грудима засијало одличје.
Имамо врхунски спорт, политика је миљама далеко од тог нивоа, зато нећемо да, стављајући било чије изјаве у контекст политике, понизимо спорт и велике успехе. Спорт је ту да покаже шта би политика требала да буде. Питајте Дејана Савића и Ивицу Туцака.
Извињавамо се спорту што смо га употребили у истој реченици са политиком.
Уколико “бразилску оду“ упоредимо са Играма где смо наступали под заставама прве, друге и треће Југославије, сведоци смо једне од “најуспешнијих жетви“ у дугој спортској историји. Осам медаља је исти учинак као у Мексико Ситију “™68 и Монтреалу “™76, а једино су берићетније биле осамдесете године прошлог века када је наш спорт био на врхунцу, али је и СФРЈ знала да искористи чувене бојкоте у Москви и Лос Анђелесу. Када се мери учинак селекција у колективним спортовима далеко смо испред свих у свету, а једино гледамо у леђа Американцима.
Део смо нације која има најбољи ватерполо тим свих времена, репрезентацију која је освојила све, баш све и буквално све што репрезентативни ватерполо нуди. Не знамо каква је будућност светског ватерпола, али Србија је део историје коју ћемо памтити, а наредним генерацијама можемо причати како смо гледали највеће мајсторе свих времена. “Делфини“ су нам дали животну лекцију вере у успех када делује да шансе нема, да “једноставно не иде“.
Своју улогу “за катедром“ имали су кошаркаши, а посебно “млади докторант“ Александар Ђорђевић. Ми волимо кошарку, волимо да будемо селектори, те се пре одласка, део јавности “обрушио“ на селектора због одлуке да у Рио не води сјајног НБА играча, али и кошаркаша који није ни секунду учествовао у двоетапном пласману на Олимпијске игре. Порази од Аустралије, Француске и САД дали су “материјал“ критичарима да унапред прогласе неуспех, да Ђорђевића прогласе сујетним тренером, али их је “ударило сребро“. Осим истрајности, наш чувени тројкаш пружио нам је и лекцију из реалности. Сви смо маштали о победи над првим фаворитом у финалу, али је изјавом после полуфинала где је обећао само “уживање“у последњем мечу указао свима шта је реално. Ипак се у кошарку разуме боље од нас.
Наше одбојкашице биле су изузетак када је требало и део већине када је било још потребније. У тој првој, тешкој олимпијској недељи биле су на нивоу, победама, бар мало поправљали утисак и изградили пут успеха којим су кренули остали негде око 10. августа. Највећи поклоници одбојке знали су којим саставом располажемо, већини се знање завршавало на 2, 3 имена и податку да ћемо бити у Бразилу, а за свега 2 недеље постигле су, не само да их упознамо, већ да уз њих чекамо зору. БРАВО !!!! Шта рећи за наше кошаркашице. Харизма и снага селекторке Марине Маљковић стоврила је селекцију европског првака и трећег тима света у земљи где на врхунском нивоу функционише само један тим. БРАВО !!!!
Ипак, оно што Олимпијским играма даје посебну драж јесу индивидуални спортови, односно чињеница да вишемилионски аудиторијум гледа рвање, теквондо, џудо. Гледали смо сваки детаљ борбе Немеша, Штефанека, Тијане Богдановић, Милице Мандић, Кукоља, вероватно први пут од Лондона. Давор, Ивана, Тијана су нас задивили, инспирисали, а надамо се да се интересовање за ове спортове неће завршити са гашењем олимпијског пламена. Готово у сваком граду постоје клубови, организују се такмичења и вредело би погледати неко од њих, пружити подршку онима који су изабрали спортове који никада неће бити исплативи као колективни, који никада неће бити у центру пажње и бити “ветар у леђа“ најближима који би да се окушају у њима.
Локалпатриотизму и шабачком поносу снагу су дали наши кајакаши. Три кајакаша и три тренера носили су опрему Србије, а име нашег града у срцу. Паланчанин Миленко Зорић брани боје нашег клуба, а донео је прву медаљу после 32 године, није много недостајало Дејану Пајићу, а мало, премало фалило је Небојши Грујићу. Сви који их познају, знају о каквим људима се ради, каквим спортистима и зато жалимо за још неком медаљом јер имамо суграђане који су и људи и спортисти за медаљу и то златну ! Не доносе злато, али заслужују подршку, похвалу и однос као да им је на грудима засијало одличје.
Имамо врхунски спорт, политика је миљама далеко од тог нивоа, зато нећемо да, стављајући било чије изјаве у контекст политике, понизимо спорт и велике успехе. Спорт је ту да покаже шта би политика требала да буде. Питајте Дејана Савића и Ивицу Туцака.
Извињавамо се спорту што смо га употребили у истој реченици са политиком.
Душан Благојевић
Најновији број
25. април 2024.
