Berza

  • aero 891 ▼ -0,56%
  • enhl 650 ▲ 0,78%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • ineu 35.900 ▲ 2,57%
  • jesv 5.502 ▲ 0,04%
  • niis 681 ▼ -0,58%
  • nssj 600 ▲ 9,09%
  • rmks 2.640 ⚫ 0,00%
  • rso16142 109,85 ▼ -4,06%
  • svrl 555 ▼ -0,89%
  • tgas 11.602 ▼ -0,03%
  • tigr 74 ▲ 23,33%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • vbse 1.800 ▲ 2,27%
(13. jul 2017.)
PRIČA O PROFESORU DOKTORU PREDRAGU MINIĆU

VAŽNA MI JE SUDBINA PACIJENTA

VAŽNA MI JE SUDBINA PACIJENTA
Prof. dr Predrag Minić, načelnik je pulmologije na Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta “Dr Vukan Čupić” i profesor pedijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Vrhunski je stručnjak bez koga bi naša pulmologija potpuno drugačije izgledala.
Iako je rođen u Beogradu, profesor Minić je “integrisani Šapčanin”. Njegovi roditelji su, po završetku fakulteta, došli u Loznicu, gde su kratko ostali, a potom u Šabac, koji su zavoleli i u kom su ostali do kraja života. Otac Božidar bio je brilijantan ginekolog, a majka Mirjana pedijatar. Oboje su bili duboko uvažavani i poštovani među Šapčanima, koji ih i danas pamte. Čini se da je put njihovog sina jedinca bio trasiran.
- I jeste, i nije. Roditelji me nisu savetovali da postanem doktor, ali me nisu ni pritiskali da ne postanem. Pošto sam bio vukovac u Gimnaziji, nisam morao da polažem prijemni ispit i upisao sam ETF. U poslednjem trenutku sam promenio odluku i preneo dokumenta na Medicinski fakultet. Nisam pogrešio, mnogo je bolje što sam doktor, to je ono što znam da radim.
Dok smo razgovarali sa doktorom Minićem, setili smo se naše operske dive Jadranke Jovanović, koja nam je u intervjuu za “Glas Podrinja” rekla: “Kad je dat, talenat je u grozdu”. Tako je Dragan, kako ga Šapčani i danas zovu, bio multitalentovano dete. Sa lakoćom je bio vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, osvajao nagrade iz matematike, fizike, srpskog jezika… a kao najveći uspeh pamti kada ga je nastavnik fizičkog Đoka Petrović pozvao da trenira rukomet u “Natinoj” školi.
- Bio sam buca i to je bio veliki kompliment za mene. „Harali“ smo školskom ligom. Sećam se da smo jednom prilikom „Lazinu“ školu pobedili rezultatom 17:2. Inače, iz rukometnog tima „Natine“ škole izašli su Rašić, Simonović, Vuković...
Od svih, možda je muzika bila njegov najveći dar. Sa pet godina upisao je Osnovnu muzičku školu, a po završetku, kao nagradu za pobedu na jednom od republičkih takmičenja, dobio je mogućnost da upiše Srednju muzičku u Beogradu. Bilo je naporno, roditelji su ga svakoga dana vozili u prestonicu (u vreme kada nije bilo auto-puta). Da je u to vreme živeo u Beogradu, možda bi njegov put bio drugačiji, a Srbija ostala uskraćena za jednog od najboljih pulmologa. Sa neverovatnim smislom za detalje i izvanrednim pamćenjem, kaže da je jedna od najvećih vrednosti njegovog života to što ima čega da se seća.
- Bio sam ekstrovertno dete. Imao sam četiri godine kada sam, u kupeu voza, počeo da pevam pesmu “Marina, Marina”. Čuli su me profesori muzike i rekli mojoj majci da imam neverovatan sluh, da me upiše u Muzičku školu, da sviram violinu. Tako je to krenulo. Bio sam toliko mali da sam čitao note u bojama. Prvi put sam svirao u Domu JNA. Sećam se da sam imao veliku tremu, ali i Šabačkog pevačkog društva i fantastičnog basa Bogdana Petrovića. I danas pamtim “Večernji zvon”.
“Šabačke godine” pamti kao najlepše. Sa velikim poštovanjem govori o svojim roditeljima, a posebno u srcu nosi svog deda Tolju, majčinog očuha, potomka ruskog grofa iz Ukrajine.
- Deda Tolja i ja bili smo čuveni šabački tandem. To je bio čovek izuzetne kulture i senzibiliteta, načitan, prava dušenjka. On je mnogo uticao na formiranje moje ličnosti, naučio me je da pasionirano čitam, negovao nenasilnu disciplinu. Obeležio je moje detinjstvo, kao i baka, mamina majka, koja se brinula o “infrastrukturi”, da budem čist i uredan…
Na pitanje po čemu pamti Šabačku gimnaziju, koja ove godine slavi 180. rođendan, Peđa, kako ga zovu beogradski prijatelji, odgovara da je i dan-danas uzbuđen što je bio đak prestižne škole. Profesori su u to vreme bili “gospoda, intelektualci čvrstog morala”.
- Najradije se setim svojih izuzetnih profesora. Jedan je Pavle Josić, istoričar, prototip gospodina, basterkitonovski tip, duhovit, bez grimase, koji je ulivao strahopoštovanje. Drugi je profesor fizike, Dragoljub Marjanović, čuveni Kulon, koji je napravio najbolju generaciju fizičara u ono vreme. Osvajali smo nagrade u konkurenciji sa matematičkim gimnazijama. Treći je Radovan Dimitrić, koji je bio izuzetan erudita, mogao je da predaje sve osim nacrtne geometrije. Ne mogu da ne pomenem profesora Dobrila Aranitovića, koji mi je predavao filozofiju. Iako smo bili prirodno-matematički smer, vodili smo ozbiljne filozofske razgovore. Sa mnom u razred išao je Gojko Lazarev, koji je mnogo čitao, Dejan Mirković, inženjer elektrotehnike i mnogi drugi…
Fakultet je završio u roku, sa visokim prosekom, kao jedan od četvorice najboljih. Nije mogao u potpunosti da oseti čari studentskog života, jer je, priznaje, učio. A kao “majstor da sebi nametne obaveze”, na trećoj godini počeo je da demonstrira anatomiju i makrobiologiju.
Po završetku studija, zaposlio se na Institutu za majku i dete u Beogradu, gde i danas radi.
- Tada je taj Institut bio evropska bolnica, na svaki način drugačija od ostalih klinika, tek sagrađena, sa posebnim profilom ljudi koje je formirao profesor Čupić. Ono što je našu kuću činilo osobenom je način selekcije kadrova. Odabir se vršio tajnim glasanjem. Najmlađi specijalisti i najstariji specijalizanti predlagali su buduće kolege. Rezon tadašnjeg direktora bio je – Vi ih najbolje poznajete, jer ste im generacijski najbliži, a sebi birate saradnike za naredne decenije - Sve bismo učinili da deset najboljih mladih ljudi izađe pred stručni kolegijum. Posle razgovora, deljene su ceduljice i svako je glasao po svojoj savesti. Imali smo dvadest i dva konsultanta koje smo, za vreme miloševićevske nesreće, eksportovali u američke i engleske bolnice.
Nedugo pošto je primljen u stalni radni odnos, kada je specijalizirao pedijatriju, Institut ga je poslao na stručno usavršavanje na Harvard. Bilo je to osamdeset devete, kada, kao i većina drugih, nije znao šta čeka Srbiju. Da jeste, možda ne bi odbio ponudu da ostane u Americi, ali nije mu žao, ne misli da je to obećana zemlja za njega. Definisalo ga je znanje koje je tamo stekao. Od oca fibrotične bronhoskopije učio je taj metod. I zasigurno promenio fizionomiju dečje pulmologije u Srbiji.
Njegova pedagoška karijera prirodno je tekla, naporedo sa lekarskom. Magistrirao je, potom doktorirao, prešao sve stepenice akademske lestvice do zvanja redovnog profesora na Medicinskom fakultetu. Šef je katedre pedijatrije na Medicinskom fakultetu. Ali, titule ne leče, kaže, “najvažnije je kakav ste lekar”.
Na pitanje koje je najveće zadovoljstvo koje mu posao donosi, odgovara:
- Iako sam dugo mislio da za ovaj posao nije potreban talenat, sada mislim da je neohodan. Radim ga sa zadovoljstvom i empatijom, stalo mi je do sudbine pacijenta. Radoznalost me ne napušta, a to je osobina koja nedostaje lekarima. U medicini se kvantum znanja za pet godina udvostruči i ako ne čitate ništa, vi ste izgubljeni. Meni je i dalje interesantan moj posao, skoro da mi je hobi, imam “opasnu” adikciju prema njemu. Kad odem u penziju, ostaću i bez hobija i bez posla.
- Sviraćete violinu?
- To i nameravam.

Prof. dr Predrag Minić dečji je pulmolog svetskog renomea i dugogodišnji načelnik Službe za pulmologiju Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta “Dr Vukan Čupić”. Nacionalni je otac fleksibilne bronhoskopije kod male dece, unapredio je funkciju pluća kod predškolske dece, uveo spiroergometriju, kao i medicinu spavanja, odnosno, ispitivanja poremećaja u spavanju, napravio jedinicu za mehaničku ventilaciju u kućnim uslovima, a naročito je pomerio granice u cističnoj fibrozi. Sa svojim timom, na Institutu za majku i dete, osnovao je Nacionalni centar za lečenje ove bolesti. Predsednik je Evropskog kongresa za cističnu fibrozu, koji će se održati naredne godine u Beogradu.

PORODICA
Po proverenoj recepturi svojih roditelja, dr Minić je oženjen koleginicom, pedijatrom koja radi u Institutu za zaštitu majke i deteta.
- Moja supruga Aleksandra je jedan od najboljih doktora i edukatora koje poznajem, a nikakvu ambiciju nije imala da uđe u nastavu.
Minići imaju dvoje uspešne dece. Sin Luka studira na Fakultetu organizacionih nauka, a ćerka Marta Biohemiju na Tehničkom univerzitetu u Minhenu.



M.Filipović

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa