SELO NEKAD I SAD
I bi zima...
Pravo prolećno vreme, po narodnoj, kad mu vreme nije, oko Božića i Nove godine, stvorilo je lažni utisak da se pomalja proleće. Ipak iza oblaka nestvarnih nada pojavila se zima. Sa čarima kiše i snega, mraza i vetra koji je ostao za sada u nezaboravnom sećanju. Tek bilo kako bilo eto i zime.
I bi zima... tek da se podsetimo onog što je obeležilo sedmicu za nama. Poljoprivredni proizvođači uveliko počeli pripremu potrepština za setvu ranih useva. Od đubriva do neophodnog za prskanje i samo seme nadajući se prolećnim danima. Pčele u pohodu na oživelo cveće dodatno podgrejale nadu ali avaj...
Vetar prvi odagnao nadu da bi sneg, pa obilna kiša izbrisala i trag o, vele u šali, o zimi kad joj vreme nije. Tek poneko podsetio na izreku u selima da zelen Božić donosi beo Uskrs. Pomisliše mnogi da će ogrev biti pusti sanak ali brzo poče da se ruši konstrukcija o uštedi. Ionako skupa zima raste i dalje. A u selima počela priča da onaj ko nije ubavio ogrev ne treba da hoda. Tek hodanje do obala i sve ređih šumaraka postade brzo nužnost. Opet po narodnoj da na ponekoj sedeljci kreće pošalica na račun domaćina da drvo gori i plače a bagrem usput i kašlje. Nikako pravi opis mirisnog pucketanja bagrema.
Zaljubljenici u čari zime, pre svega deca, radosno dočekali sneg u nadi da će potrajati do raspusta. Poznavaoci ćudi zime vrteli glavom strahujući da se ne ponovi zima osamdeset i neke kada se ledila voda bačena iz čaše. Bio februar i svi se uzdali u duži dan ali iz dana u dan samo odvažni su išli bez šala oko vrata. U tom dekoru teško su i deca uživala. U selima oživela priča o priči sličnoj onoj o Ašikovom grobu.
U selu podno Cera živela siromašna devojka i sin bogatog gazde. Kako to u ramu koji samo ljubav zna izatkati rodi se san o zajedničkom životu i brojnim potomcima. Nije se dalo ovom ašikovanju pošto su iz kuće bogate poručili, kada saznaše za viđanje u šumovitom kraju, da će pre ruku odseći no siromašne gostiti. Takva vremena behu. Saznavši za to devojka izbegavala da obznani da nosi čedo te ljubavi a momak se iz dana u dan udaljavo iz zajedničkog sna. Sudbina ih, kažu oni koji se sećaju predanja rastavi. Rodi se i lep dečak, majka osta sama do starosti a uz pijanstvo život proteče i velikoj ljubavi. Godine prolazile i momak izrastao u retku lepotu vazda pitajući majku ko mu je otac. Pred ženidbu na jednom od vašara upozna već osedelog domaćina sa kojim reč po reč podgreja sumnju koja ga je godinama razdirala. Majka čuvši za detalje koje je samo ona znala napokon prizna istinu.
Momak tragao za neznancem i po viđenju u želji da ostvari san podvrgnu se i lekarskim analizama. Rezultat je okončao i brigu momka i nedoumicu oca. Ogromno bogatstvo napokon dobi naslednika a dugi zagrljaj osta da se prepričava u Pocerini. Svadba bi bogata a otac i majka sa dva kraja stola sa divljenjem gledali sina koji je izrodio brojnu čeljad sa, zar i reći, siromašnom devojkom.
I tu i pripovedaču zasta dah. Jedna od retkih priča sa srećnim krajem prepričavala se od posela oko Savindana, do vršaja u žarko leto. Bilo to negde baš u vreme žestoke zime. Tek da se zna da i zima ima toplih priča koje traju u predanju generacija. Ne poput ašikovanja koje se tragično završilo sa početka priče već srećno koje budi nadu u lepe ishode.
Zima je samo dekor koji bi da nasluti da sve ima svoj tok pa i ljubav. Zima naprosto mora da iskorača svoje korake govorile starine. Ovo je samo blaga slika te čarobne slike koja nas eto opet pohodi te da ne bude kako se počelo u šali govoriti ..... i bi zima ....
I bi zima... tek da se podsetimo onog što je obeležilo sedmicu za nama. Poljoprivredni proizvođači uveliko počeli pripremu potrepština za setvu ranih useva. Od đubriva do neophodnog za prskanje i samo seme nadajući se prolećnim danima. Pčele u pohodu na oživelo cveće dodatno podgrejale nadu ali avaj...
Vetar prvi odagnao nadu da bi sneg, pa obilna kiša izbrisala i trag o, vele u šali, o zimi kad joj vreme nije. Tek poneko podsetio na izreku u selima da zelen Božić donosi beo Uskrs. Pomisliše mnogi da će ogrev biti pusti sanak ali brzo poče da se ruši konstrukcija o uštedi. Ionako skupa zima raste i dalje. A u selima počela priča da onaj ko nije ubavio ogrev ne treba da hoda. Tek hodanje do obala i sve ređih šumaraka postade brzo nužnost. Opet po narodnoj da na ponekoj sedeljci kreće pošalica na račun domaćina da drvo gori i plače a bagrem usput i kašlje. Nikako pravi opis mirisnog pucketanja bagrema.
Zaljubljenici u čari zime, pre svega deca, radosno dočekali sneg u nadi da će potrajati do raspusta. Poznavaoci ćudi zime vrteli glavom strahujući da se ne ponovi zima osamdeset i neke kada se ledila voda bačena iz čaše. Bio februar i svi se uzdali u duži dan ali iz dana u dan samo odvažni su išli bez šala oko vrata. U tom dekoru teško su i deca uživala. U selima oživela priča o priči sličnoj onoj o Ašikovom grobu.
U selu podno Cera živela siromašna devojka i sin bogatog gazde. Kako to u ramu koji samo ljubav zna izatkati rodi se san o zajedničkom životu i brojnim potomcima. Nije se dalo ovom ašikovanju pošto su iz kuće bogate poručili, kada saznaše za viđanje u šumovitom kraju, da će pre ruku odseći no siromašne gostiti. Takva vremena behu. Saznavši za to devojka izbegavala da obznani da nosi čedo te ljubavi a momak se iz dana u dan udaljavo iz zajedničkog sna. Sudbina ih, kažu oni koji se sećaju predanja rastavi. Rodi se i lep dečak, majka osta sama do starosti a uz pijanstvo život proteče i velikoj ljubavi. Godine prolazile i momak izrastao u retku lepotu vazda pitajući majku ko mu je otac. Pred ženidbu na jednom od vašara upozna već osedelog domaćina sa kojim reč po reč podgreja sumnju koja ga je godinama razdirala. Majka čuvši za detalje koje je samo ona znala napokon prizna istinu.
Momak tragao za neznancem i po viđenju u želji da ostvari san podvrgnu se i lekarskim analizama. Rezultat je okončao i brigu momka i nedoumicu oca. Ogromno bogatstvo napokon dobi naslednika a dugi zagrljaj osta da se prepričava u Pocerini. Svadba bi bogata a otac i majka sa dva kraja stola sa divljenjem gledali sina koji je izrodio brojnu čeljad sa, zar i reći, siromašnom devojkom.
I tu i pripovedaču zasta dah. Jedna od retkih priča sa srećnim krajem prepričavala se od posela oko Savindana, do vršaja u žarko leto. Bilo to negde baš u vreme žestoke zime. Tek da se zna da i zima ima toplih priča koje traju u predanju generacija. Ne poput ašikovanja koje se tragično završilo sa početka priče već srećno koje budi nadu u lepe ishode.
Zima je samo dekor koji bi da nasluti da sve ima svoj tok pa i ljubav. Zima naprosto mora da iskorača svoje korake govorile starine. Ovo je samo blaga slika te čarobne slike koja nas eto opet pohodi te da ne bude kako se počelo u šali govoriti ..... i bi zima ....
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
25. april 2024.
