Nagrada “Laza K. Lazarević”
za najbolju neobjavljenu priču
za najbolju neobjavljenu priču
Sasvim običan dan
Književnost je kada pišemo ne znajući da li ćemo objaviti, nagrada i kada ne dobijamo nagrade. Književnost je uteha, ponekad i život sam, beg od siromaštva i način da proživimo živote drugih. Mogućnost da putujemo dok čekamo ili se sećamo. Međuigra između rođenja i smrti
Nagrada “Laza K. Lazarević” za najbolju pripovetku ove godine pripala je Aleksandri Đuričić za priču “Sasvim običan dan”. Žiri u sastavu: Branko Stevanović filolog i književnik iz Beograda, master filolog Katarina Janketić Popović i predsednica žirija i književni kritičar Ljiljana Šop jednoglasnom odlukom priznanje su dodelili književnici iz Beograda.
Prema oceni žirija nagrađena priča je odraz zrelog, nepatvorenog, majstorskog realizma i njegovog tipičnog narativna pomno negovanog u duhu tradicije naših najboljih realističkih pripovedača.
- Iz najužeg izbora od 263 pristigle priče izdvojila se upravo ova. Sva tri člana žirija imala su je u svom najužem izboru. Naravno, pohvaljeno je još sedam priča, što je dobro. Ove godine na konkurs prispeo je veliki broj pripovetki, kako onih afirmisanih autora, tako i onih neznanih. Mahom su svi učesnici mladi. Ima sjajnih priča i mi smo srećni da je ove godine posle dužeg perioda žena dobitnik nagrade - izjavila je Branka Todorović ispred Kulturnog centra.
Za dobitnicu Aleksandru Đuričić nagrada je dugo očekivana, ali istovremeno iznenađenje, baš kao i sam život koji na poseban i realan način prenosi na papir u svojim kratkim pričama.
- Više nego vredna nagrada, koju sam zaista dugo čekala. Priznajem, nisam prvi put konkurisala ove godine. Velika je čast dobiti nagradu koja nosi ime našeg velikog pripovedača. Nadam se da će se priča dopasti onima koji je budu čitali. Volela bih da ona stigne do čitalaca, jer svi mi koji pišemo, a nismo preterano eksponirani u javnosti, imamo pomalo taj kompleks da pišemo za fioku. Jedan krug naših prijatelja književnika, kritičara i poznanika, zna da mi to godinama radimo. Ali nekako, nemajući sreću da se uključimo u te puteve i kanale koji donose piscu publicitet i koji je opet mač sa dve osštrice. Tada se pisac poput mene nađe pomalo u čudu da su ga otkrili i nekako metaforično da kažem “izvukli ispod korita”, bez obzira što taj moj književni rad traje više od 20 godina. I ne samo književni, nego i esejistički i prevodilački. Kada ste po strani na ta priznanja se malo duže čeka, ali važno je da stignu, jer književnost je kada pišemo ne znajući da li ćemo objaviti, nagrada i kada ne dobijamo nagrade. Književnost je uteha, ponekad i život sam, beg od siromaštva i način da proživimo živote drugih. Mogućnost da putujemo dok čekamo ili se sećamo. Među igra između rođenja i smrti. - istakla je Aleksandra Đuričić povodom dodele nagrade u Kulturnom centru.
Prema oceni žirija nagrađena priča je odraz zrelog, nepatvorenog, majstorskog realizma i njegovog tipičnog narativna pomno negovanog u duhu tradicije naših najboljih realističkih pripovedača.
- Iz najužeg izbora od 263 pristigle priče izdvojila se upravo ova. Sva tri člana žirija imala su je u svom najužem izboru. Naravno, pohvaljeno je još sedam priča, što je dobro. Ove godine na konkurs prispeo je veliki broj pripovetki, kako onih afirmisanih autora, tako i onih neznanih. Mahom su svi učesnici mladi. Ima sjajnih priča i mi smo srećni da je ove godine posle dužeg perioda žena dobitnik nagrade - izjavila je Branka Todorović ispred Kulturnog centra.
Za dobitnicu Aleksandru Đuričić nagrada je dugo očekivana, ali istovremeno iznenađenje, baš kao i sam život koji na poseban i realan način prenosi na papir u svojim kratkim pričama.
- Više nego vredna nagrada, koju sam zaista dugo čekala. Priznajem, nisam prvi put konkurisala ove godine. Velika je čast dobiti nagradu koja nosi ime našeg velikog pripovedača. Nadam se da će se priča dopasti onima koji je budu čitali. Volela bih da ona stigne do čitalaca, jer svi mi koji pišemo, a nismo preterano eksponirani u javnosti, imamo pomalo taj kompleks da pišemo za fioku. Jedan krug naših prijatelja književnika, kritičara i poznanika, zna da mi to godinama radimo. Ali nekako, nemajući sreću da se uključimo u te puteve i kanale koji donose piscu publicitet i koji je opet mač sa dve osštrice. Tada se pisac poput mene nađe pomalo u čudu da su ga otkrili i nekako metaforično da kažem “izvukli ispod korita”, bez obzira što taj moj književni rad traje više od 20 godina. I ne samo književni, nego i esejistički i prevodilački. Kada ste po strani na ta priznanja se malo duže čeka, ali važno je da stignu, jer književnost je kada pišemo ne znajući da li ćemo objaviti, nagrada i kada ne dobijamo nagrade. Književnost je uteha, ponekad i život sam, beg od siromaštva i način da proživimo živote drugih. Mogućnost da putujemo dok čekamo ili se sećamo. Među igra između rođenja i smrti. - istakla je Aleksandra Đuričić povodom dodele nagrade u Kulturnom centru.
M.Ž.
Najnoviji broj
18. april 2024.
