Инфо

Берза

  • aero 834 ▲ 0,24%
  • dinnpb 3.420 ▼ -1,81%
  • dnos 1.650 ▲ 0,30%
  • enhl 690 ▼ -8,97%
  • fito 2.997 ▲ 1,59%
  • glos 260 ▲ 29,35%
  • ikrb 59 ▼ -14,49%
  • impl 3.257 ▲ 2,62%
  • kmbnpb 1.189 ▲ 6,83%
  • lklg 800 ▼ -11,11%
  • lsta 601 ▼ -16,53%
  • mtlc 2.050 ▲ 2,45%
  • niis 746 ⚫ 0,00%
  • ppva 1.148 ▲ 10,38%
  • prgs 18 ▲ 20,00%
  • sjpt 180 ⚫ 0,00%
  • stotn 200 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.700 ▲ 0,01%
  • utsi 1.500 ▲ 25,00%
  • vbse 1.400 ▲ 11,91%
  • vitl 690 ⚫ 0,00%
  • vnac 350 ⚫ 0,00%
(31. мај 2018.)
ФЕЉТОН “СВЕДОЦИ ПРОШЛОСТИ”
13 - НАРОДНИ МУЗЕЈ ШАБАЦ
И ГЛАС ПОДРИЊА

Шабачке модискиње

Од заштитног одевног предмета до модног детаља, шешир је прешао дуг пут и различите фазе током свог постојања. Шешир какав данас познајемо појављује се у 18. веку за време франсцуке краљице Марије Антоанете. Жене одбацују бонет капу и прихватају овај нов модни детаљ, који симболизује еманципацију и слободу.
Шеширџије су израђивале мушке шешире, док су за женски биле задужене модискиње. Крајем 19. и почетком 20. века, оне су углавном продавале увозне, потпуно опремљене шешире, или их поправљале и прерађивале. Прва модискиња у Кнежевини Србији, која је израђивала шешире по бечком укусу, била је Новосађанка Персида Милошевић, власница салона у Београду за израду и поправку сламених и свилених женских шешира. Док је прва модискиња у нашем граду 1888. године била је Катарина Васић. У периоду између два светска рата у Шапцу је пословало девет модиских радњи и у свакој су се обучавале девојчице. Тако је у периоду од 1933. до 1943. године 17 девојчица положило калфенски испит и стекло звање модиске помоћнице. Али, само једна је стекла и звање мајсторице и отворила радњу.
Материјали за израду шешира су увожени из иностранства. Пешта, Беч и Париз биле су главне модне дестинације и извор инспирације за модсикиње. Свака од њих је два пута у току године одлазила у иностранство и доносила најновије журнале, материјале, а касније и алат за израду. Почетком 20. века модискиње су у Србији почеле самостално да израђују шешире.
Женску моду шешира двадесетих година 20. века обележио је „клош“ који је имао облик звона, високе калоте и уски обод. Тридесетих година појавили су се модели који су откривали чело, са проширеним ободом са стране и позади, мали нахерени шеширићи, „ев вогуе“, плитке токе, налик фесу, „џокеј“ шешири, „мушки“ и „ловачки“ шешири, раскошни турбани. Лети су ношени шешири од чипкасто плетене сламе са великим ободом, украшени вештачким цвећем, перјем као и мали „жирардо“ шешири – истиче Александара Јовановић, кустос етнолог Народног музеја у Шапцу и ауторка изложбе “Мода шешира”.
Шапчанке су радо пратиле модне трендове и по стилу нису заостајале за женама из Београда и других европских престоница.
- Шабачке даме су ишле у корак са Београдом и радо пратиле нове трендове. Град је у предратном периоду због свог пограничног положаја имао привилегију да усваја различите идеје и прати дешавања, самим тим до Шапчаники је врло лако стизало све оно што је ново и популарно, а долазило је из Европе. Након Првог светског рата се задржао тренд ношења шешира и праћења моде. Шабачка штампа је често писала колико жене у граду посвећују пажњу свом изгледу. Неке од њих су биле и предмет шале због претераног интересовања за савремена модна дешавања. Посебно им је замерано што се не држе традиционалних одевних комбинација. Један од наслова у тадашњој штампи је гласио “Жали што се зове Станија, што се не зове Гертруда” - наводи Александра и додаје:
- Шешири су били у моди до Другог светског рата. Након 1945. почели су да нестају као обележје грађанског друштва и уступају место новом модном систему : капама, качкетима и береткама. Шеширџије су израђивале и ђачке капе које су биле обавезан део ђачке унифрорме пре Другог светског рата. Ношен је качкет и беретка, а у старим шабачким новинама пише да су власти критиковале девојчице које су кривиле беретке и често су упозоравали родитеље и учитеље да престану да то раде јер прекривено уво може да се инфицира.
Након Другог светског рата шешири полако нестају из обавезног дрес кода. Последња шеширџијска радња у Шапцу Матије Радоша и његовог сина Луке затворена је 2005. године, након пола века постојања.
У Шапцу једино је остало сећање на модиски и шеширџијски занат кроз породичне успомене, фотографије, архивски материјал и музејске експонате. Народни музеј у Шапцу поседује колекцију шешира која је у периоду од 2013. године гостовала у више од градова Србије.

Најновији број

18. април 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa